fbpx
INTERVJU     19.06.2019.

INTERVJU: Ivana Stanković – „Moj život je slobodno vreme, a to je veliki luksuz!“

Ivana Stanković je jedna od naših najuspešnijih manekenki koja je svoj specifičan talenat i neukrotivu energiju pokazivala na pistama širom sveta. Od malena je znala da je manekenstvo njena najveća ljubav. Kada se nalazi pred objektivom, u njoj se budi potpuno nova osoba. Rešena da uspe, već sa šesnaest godina osvaja treće mesto na Fordovom velikom takmičenju u Los Anđelesu i od tada kreće ozbiljno da gradi karijeru u inostranstvu. Sarađivala je sa svim velikim modnim kućama današnjice kao što su: Armani, Calvin Klein, Donna Karan, Gucci, Cavalli itd. A njeno lice nesvakidašnje lepote, krasilo je strane mnogih prestižnih časopisa u brojnim zemljama. Upravo je ova zanosna manekenka bila prva sa naših prostora koja se našla na naslovnici španskog „Vogue – a„. Kratka kosa i nepokolebljiv stav o svemu su njen zaštitini znak.

foto: Miša Obradović

Pre nekoliko dana izašla je njena nova knjiga „Strast“, koja je nastavak autobiografije „Bez daha“. Iako je mislila da nastavka neće biti, sve zanimljive situacije, događaji, iskustva su je, ipak, demantovali. Želela je da podeli sa svojim čitaocima sve te neobične priče, koje nisu mogle da stanu u prvu knjigu ili su se u međuvremenu desile. Sa Ivanom smo razgovarali kako o novoj knjizi, tako i o mnogim drugim temama, a šta je sve rekla prelepa manekenka pročitajte u nastavku.

Ivana Stanković kao devojčica

Gde ste u detinjstvu najviše voleli da provodite vreme?

“ Volela sam da odem u Hrvatsku na more, ali sam živela za leta u Bosni. Letovanje kod bake i deke je bila neka druga dimenzija. Priroda je bila kao u romanu „Orlovi rano lete“ od Branka Ćopića. Zajedno sa drugarima, braćom i sestrama išla sam na vazdan. Budili smo se u sedam ujutru, spremali lanč pakete, pešačili po 20 km kroz livade i šume, čuvali stoku po ceo dan. Kasnije tek sam postala svesna da me je to dosta formiralo kao ličnost. Sada sa pravom mogu da kažem da sam neke od najkvalitetnijih ljudi upoznala upravo tamo. Ali, ja sam već tada maštala o uspešnoj manekenskoj karijeri. Deka mi je jedne prilike rekao: “ Sve, sve, ali ti nigde nećes videti ovakvu lepotu!“. U tom trenutku meni je ova rečenica bila smešna, jer on nikad nije bio ni do Mađarske, ni pasoš nije imao. Iiii, posle proputovanog sveta, videla sam da je bio u pravu. Tu nesputanu lepotu nisam nigde više pronašla.“

Da li ste umeli da pravite neke nestašluke?

“ Doživela sam to da celo odeljenje, uključujući i učitejicu Vesnu, nije htelo da razgovara sa mnom. Imala sam oduvek bujnu maštu i smišljala sam razne zanimacije. Kada sam imala svega devet godina, palo mi je na pamet da ubedim celo svoje odeljenje da sam detektiv. Ispričala sam im da su baš mene policajci izabrali da budem dete detektiv, jer u decu niko ne sumnja, a ja bi trebalo da komandujem njima, jer mi je policija dala tu vlast. Naš „zadatak“ je bio da pratimo sumnjive ljude iz okoline. To je sve trajalo dok jedan čovek nije primetio da ga mi pratimo. Kada je shvatio da ga čopor dece prati svuda, prijavio nas je kod direktorke škole. Ja sam i učiteljici ispričala potpuno ubedljivo celu priču, ali kod nje, naravno, nije prošla. Začudila se kako sam je gledala u oči i lagala, a ja sam se samo trudila da budem što uverljivija. Svi su me okarakterisali kao lažova. Kada sam već postala poznata, pisalo se o mojim uspesima u novinama, srela sam druga iz razreda, a on me je pitao: „Je li, Stankovićeva, ono što čitam po novinama je istina ili je isto kao priča o detektivima?„. Moj odgovor na to je bio: Eee, ovo je sve stvarno i tako uzbudljivo!“

Odakle se stvorila tolika mašta?

“ Sve je počelo kada sam kao klinka bila u bolnici. Imala sam bronhijalnu astmu i osetila sam se drugačijom od ostale dece. Već tad sam sa drugarima iz sobe počela da smišljam kako ćemo da prisluškujemo doktore. Naravno, sve sam to ja organizovala. Tada se budi ta mašta, jer sam želela bolničke dane da učinim što interesantnijim.“

Jeste li uspeli da održite kontakt sa prijateljima iz Bosne?

“ Naravno. Svi su posle rata, nažalost, došli u Beogard. Ali, meni je i dan danas čudno kada se sa njima viđam ovde. Svi mnogo pate za zavičajem i svake godine ga posećuju, iako su tamo ostala samo zgarišta. Nikada nisam želela to da vidim, niti ću. U to vreme ništa nije nagoveštavalo da će se nešto tako strašno desiti, preko noći je sve buknulo. „

Ivana sa 14 godina u Bosanskom Petrovcu

Oduvek osećate posebnu ljubav prema narodnoj muzici, povodom toga ste imali i jednu smešnu situaciju u Bosni, možete li nam ispričati šta se tada desilo?

“ Foliranje! Prvi i poslednji put sam se folirala tada u životu! Trajalo je nekih desetak sekundi, dok nisam bila otkrivena. Nikada me nije bio takav blam! Dok sam bila u Bosni, baka i deka su me pustili da idem na seosku žurku sa društvom. Od kada znam za sebe, gajim ljubav prema narodnoj muzici. Mama i tata su mene i sestru odgajali na grupi „Abba“, Balaševiću, Zdravku Čoliću itd., ali kada sam čula taktove narodne muzike – to je bilo to! Mada, ja sam htela tada da se prikažem kao Beograđanka koja sluša Bajagu i Bebi Dol, jer mi je to zvučalo kao kul. Diskoteka je bila napravljena od nekadašnje štale, u kraju je stajao gramofon sa pločama „šiz“ (što nam je bila oznaka za brze pesme) i „ples“ ( spore pesme). To veče mi je prišao dečko koji mi se sviđao da me pita šta volim da slušam, kako bi to pustio i ja sam naravno rekla Bebi Dol, jer mi je potpuno neprimereno bilo da navedem Lepu Brenu ili Halida Muslimovića. Pošto je video da uopšte ne igram, promenio je ploču. Na prve taktove narodne muzike sam skočila, a on me je pogleda i rekao: „Šta se ti, Beograđanka, foliraš?“.

Šta ste iz perioda kada ste bili dete zadržali do danas? Da li se možda nešto drastično promenilo?

“ Sve sam zadržala! Sada sam, čak, i detinjastija, nego kada sam zaista bila dete, jer sam sa sedam godina čitala Andrića. Ništa se nije drastično promenilo. Hiljadu puta može da mi se desi nešto loše, hiljadu i prvi puta za mene je potpuno novi. Najgore bi bilo da sam sa godinama postala obazrivija, to bi više išlo na moju štetu. Ista ću biti, pa kako bude. Pedeset puta može neko da me izda, nema problema! Nova osoba, nova šansa! „

Manekenstvo je bilo oduvek Vaš san ili ste poželeli da se bavite i nečim drugim?

“ Prvo privatni detektiv, pa onda kafanska pevačica (to zelim i dan danas, ali jednostavno nemam glas, hahaha)! Manekenstvo je, ipak, sve preovladalo.“

Zbog manekenstva ste i napustili srednju školu, kako ste se odlučili na takav korak? Po čemu pamtite srednjoškolske dane?

“ Mnogo lepe uspomene nosim iz srednje škole. Bili smo poslednja generacija koja je uhvatila srećno vreme pre rata. Sva prava prijateljstva su mi upravi iz srednje, retko koje novo je opstalo. Valjda su tada kodeksi bili drugačiji, a „nove“ drugarice su mi radile nezamislive stvari. Neko mi je rekao da previše očekujem od novih prijateljstava. Ne mislim da je tako, sve što je nekada bilo sasvim normalno, danas je postalo previše.

Svi smo išli u školu sa velikom radošću, jer smo znali da će uvek biti dosta smeha. I dan danas pamtim neke smešne momente sa časova za koje je najzaslužniji bilo Bulatović. Na primer, jedna od anegdota desila se na času fizike. Profesor je bio veoma mršav, bez kose, nosio je naočare i skoro nikada se nije nasmejao. Uvek je komplikovao već dovoljno teško gradivo iz fizike, zato su nam ti časovi bili kao noćna mora. Na jednom času krenuo je da crta neke isprekidane linije, jer je tako trebalo da bude, a Bulatović je iz čista mira dobacio: „Uuuu, al’ Vam drhti ruka profesore!“. Svi smo se u glas smejali, pa čak i profesor. To je bilo ’89-te godine, a taj događaj mi i danas izmami osmeh na lice kada ga prepričavam!

Kada sam shvatila da mi je prenaporno da dolazim iz Tokija i Njujorka na polaganje vanrednih ispita, a već tada su neki profesori imali averziju prema meni zbog mojih uspeha i zarade, odlučila sam da je u trećem razredu napustim. Još neke stvari sam doživljavala, koje nisu bile korektne prema meni i sve je to doprinelo da donesem takvu odluku. Znala sam da će mi životna škola sve to nadomestiti i bilo je tako. I mnogo više! „

Ivana pozira sa 15 godina
foto: Milan Tvrdišić

Vaš prvi korak u svet manekenstva?

“ Od svoje četrnaeste godine slala sam fotografije na konkurs zagrebačkog magazina „Svijet“, koji je organizovao domaći izbor za „Fordovo lice“. Dve godine su me uporno odbijali s obrazloženjem da im se dopadam, ali da sam premlada za tako nešto. Nisam odustajala i nastavila sam da šaljem fotografije. Jednostavno sam znala da je to ono pravo za mene. Kada sam prvi put svesno pozirala tati ispred fotoaparata, sa deset godina, osetila sam nešto, neku čaroliju i zaljubila sam se u to, pa zato manekenstvo ne mogu da zovem poslom, to je moja najveća ljubav, strast. Sa šesnaest godina sam pobedila na tom takmičenju, a na svetskom izboru za „Fordovo lice godine“ osvojila sam treće mesto i tada krećem da gradim karijeru u inostranstvu. Pre toga sam se bavila novinarstvom, ali nisam bila srećna, jer je moja sreća manekenstvo. „

Naslovnu stranu kog našeg časopisa je krasilo tvoje lice prvi put? A u inostranstvu?

“ Kada sam pobedila na takmičenju u Puli, pojavila sam se na naslovnoj strani časopisa „Svijet“. Noć uoči izlaska tog broja nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Sećam se tog jutra kada sam otišla na trafiku sa tatom. Taj osećaj prve naslovne strane je nezaboravan. U inostranstvu je to bila naslovna strana za francuski časopis, koji je bio namenjen domaćicama, nije uopšte bio modnog karaktera. Tada sam imala osamnaest godina. „

Prva naslovna strana sa časopis „Svijet“ sa samo 16 godina

Kada ste prošetali pistom prvi put? Kakav je to bio osećaj?

“ U osmom razredu sam imala prvu reviju sa ekipom naših najboljih manekena. Bila je u Novom Sadu, a angažovali su me preko Udruženja manekena. Sve je prošlo super, vratili su me kući na vreme. Tada sam zaradila pola mamine plate, kao diplomiranog ekonomiste, za samo jedno veče, i to kao početnik. U koverti se nalazilo dva miliona dinara. Kada sam stigla kući, rekla sam mami: “ Aliii, ja sutra ne idem na prvi čas!“. Jer, za mene je uvek bio luksuz kada ne moram svakog dana da ustajem u prokletih 7h (haha)! Doživela sam se već zvezdom i rekla sam mami da moram da odmorim. Za mene, to je bio najveći benefit cele večeri. „

Ivana na reviji u Njujorku

Prva ste srpska manekenka koja se slikala za naslovnicu „Vogue – a“. Kako ste se osećali dok ste pozirali ispred objektiva za tu priliku? Na koji način se desila saradnja?

“ Nisam ni znala da poziram za „Vouge“! Dosta sam sarađivala sa Falai Aldom, poznatim italijanskim fotografom. Ceo njegov tim je radio samo sa top modelima. Mnogo mu se dopadao moj talenat za poziranje, stalo me je slikao za „Amicu“ i druge prestižne italijanske časopise. I tada smo upravo radili slike za italijanski časopis „Amica“, a na jednoj od njih bila sam obučena u Armanijev komplet. Upravo nju su odabrali za naslovnu stranu španskog izdanja „Vogue – a“ . Dok sam bila u Beogradu, samo su mi javili tu neverovatnu vest! Pomislila sam – konačno! Bila sam u čudu, jer to nije uopšte bilo snimanje za „Vogue“! Nakon toga smo odleteli u Tunis, gde smo uradili kompletan editorijal. Fotografije su bile crno – bele, a slikanje je bilo u pustinji na prelepom pesku. „

Ivana Stanković na naslovnoj strani „Vogue – a“
Časopis „Amica“
foto: Aldo Falai

Radili ste sa skoro svim vodećim svetskim modnim kreatorima, koji od njih je na Vas ostavio najveći utisak?

“ Armani, definitivno! On je od mene napravio to što jesam kao model. Svi su me znali kao zaštitno lice njegovog brend – a, a on ne uzima bilo koga. Takođe, izdvojila bih Donu Karan i Kelvin Klajna, jer kada se pogleda ko je sve radio za njih, veoma je teško ući u taj krug, a meni je uspevalo dve, tri godine da sarađujem sa njima. To je prestiž za svakog modela i dosta znači.“

Ošišali ste se na kratko i postali muza Đorđa Armanija – kako je do toga došlo?

“ Već nekoliko puta sam dolazila na razgovore za saradnju, uvek su bili zainteresovani, ali nikako da me angažuju, jer „nešto mi je falilo“. Nisu znali šta je to. U agenciji su mi pre toga predlagali da se ošišam na kratko, nikako nisam želela da prihvatim to. Trenutak kada mi je Đorđe Armani sklonio kosu sa lica i rekao: „To je to! Hajde da se ošišaš!“, shvatila sam da nema nazad – moram! I upravo kada sam se ošišala, on je u meni video „to nešto“. Dečački izgled uz ženske crte lica, ženstvenost, neobična lepota i talenat za poziranje – to je bio fenomenalan spoj koji me je pretvorio u njegovu muzu!“

Ivana na reviji Armanija 1996. godine

Delili ste pistu da mnogim svetskim top modelima, da li ste sa nekima od njih ostvarili prijateljstvo i očuvali kontakt?

“ Ne. Samo, recimo, Eva Herceg mi je uvek bila simpatična, neposredna. Sindi Kraford je bila vrlo prizemna i fina. Kristi Tarlington izuzetno prijatna. Ali, ni sa jednom nije prelazilo u neka veća poznanstva. Mada, ni ja nisam imala želju da budem deo tog sveta van posla.“

Da li ste na svojoj koži osetili ljubomoru svojih koleginica i uopšte u ovom poslu?

“ Ljubomore je dosta bilo. Sve se gledalo, ko otvara ili zatvara reviju, koji modeli se nose, i to su gledali top modeli, verovali ili ne. Mnogo više nego što možete da zamislite. Svega i svačega sam se nagledala, ali ja nisam imala nekih neprijatnih situacija.“

Sa Brusom Vilisom ste radili kampanju za naočare „Police“ – kako je bilo raditi sa njim?

„On je surovi holivudski profesionalac, nije me nešto impresionirao. Svi smo se njemu prilagodili, jer je on tada snimao film „Šesto čulo“. Putovala sam u Filadelfiju, a da moji nisu ni znali. Imala sam koksaki virus i dva meseca sam lezala u krevetu, ali kada sam dobila ponudu za ovu saradnju, nikako nisam mogla da je odbijem. Roditeljima sam rekla da je nešto vazno i da idem u Španiju, tek kada sam sletela, rekla sam gde se zaista nalazim. Kada je izašla kampanja, bila sam razočarana, jer nije izgledala onako kako smo se dogovorili. Moje lice se dosta manje videla nego što je trebalo, a da li je on na tome insistirao ili su oni menjali koncept u poslednji čas – to ne znam. Pokazala sam svoju nadmoć ispred objektiva do te mere da me je fotograf zamolio da se primirim i ublazim, jer je on bio prilično statičan.“

garderoba: Sisters Code Atelier
foto: Miša Obradović

Da li ste sebe mogli da zamislite u krugovima svetskog džet – seta?

“ Svetski dzet – set nikada nije bio moj svet. Nisam se pronalazila među tim prilično uobrazenim ljudima. Od njih bih izdvojila Donu Karan koja je potpuno neposredno šetala bosonoga po kancelarijama. Takođe, Roberto Kavali i njegova žena su uvek bili veoma fini, spontani i duhoviti, sa njima se moglo lepo popričati. „

Jeste li imali idola u ovom poslu koji Vas je očaravao?

“ Ines Rivero, argentinska manekenka, me je očarala njenom posebnom lepotom. Sindri Kraford je zračila seksipilom. Volim tu egzotičnu lepotu poput Karoline Gočeve. Ali, nikada nisam imala idola, jer sam bila svesna sebe i svojih kvaliteta. „

Odustajanje od svega – da li je ovakva misao nekada prolazila kroz Vašu glavu?

“ Nikada. Ni u najtežim trenucima, kada sam bila dosta dugo sama u svemu tome. Uvek sam pronalazila snagu u sećanjima iz Bosne, karakteru, a ima i genetike. Borbena sam i ne odustajem tako lako. Veliku strast sam osećala prema manekenstvu, tako da odustajanje, kao opcija, nije postojalo! „

Odricanje zarad uspeha i karijere – da li ste se susretali sa tim? Šta Vam je najviše nedostajalo na putu do svetske slave?

“ Ničega nisam morala da se odreknem. Porodicu i prijatelje sam mogla da viđam kad god poželim, što je najvažnije. Jedino čega sam se odrekla je bio dosadan svakidašnji život koji bi imala.

Ono što mi je falilo tokom karijere je definitivno sreća! Spletom okolnosti nisam pokazala u potpunosti svoje potencijale. Bilo je mnogo lepših devojaka od mene, ali ono što ja radim ispred objektiva može malo ko. Jeste bilo priznato i poznato sve što sam radila širom sveta, ali smatram da nije u potpunosti došao do izražaja sav moj talenat. Najviše je potrebo sreće, kada je manekenstvo u pitanju, a ja na nju nikako nisam mogla da računam. Sve što je moglo da mi oteža – desilo se! U najboljem periodu, kada sam stvarno mogla da dostignem vrh, sprečavale su me vize. Pasoše sam menjala na manje od mesec dana, ako ne i manje. Vize nisu mogle da se dobiju brzo i zbog toga sam dosta ponuda propuštala. Svet manekensta je jako surov, i ako ja nisam mogla da otputujem u drugu zemlju na određenu lokaciju na vreme, nalazili su druge. A da se udam zbog papira nisam mogla. Nisam mogla protiv sebe. Hoću prave stvari u životu ili mi ne trebaju. „

foto: Jelena Gloria Milovanović

Kada i kako ste odlučili da se povučete sa modnih pista?

“ Desilo se 2010. godine. Shvatila sam da mi je neprijatno da se nalazim na kastingu zajedno sa devojkama kojima sam bila uzor. Dugo vremena nisam stala ispred objektiva, mislila sam da je sve nestalo, sav moj talenat. Ali, kada sam prošle godine ostvarila saradnju sa brendom „Sisters code“, shvatila sam zapravo da nikada neću moći da odem u penziju. Na snimanju potpuno isti osećaj se vratio, kao da prvi put poziram. Pustili su mi „Duran Duran“, jer sam kao klinka najviše volela da poziram uz njihove pesme, i kreće ludilo. Padam u trans, kao i uvek, više nisam bila tu. „

Šta smatrate Vašim najvećim uspehom?

“ Što sam uvek ostala svoja. Mene ništa i niko nije mogao da kupi“

Kako Vam se čini današnji svet manekena i manekenki? Da li se dosta razlikuje od Vašeg?

“ Malo pratim to. Znam da postoje devojke koje ozbiljno rade svoj posao u inostranstvu. Nervira me što se danas uspešnim manekenkama olako lepe razne etikete, bez ikakvog osnova. „

Pre osam godina na našim malim TV ekranima prikazivao se „Prvi srpski top model“, Vi ste bili deo tog projekta, da li biste voleli da u budućnosti bude neki sličan televizijski format?

“ Mnogo mi nedostaje i hoću da ga pokrenemo ponovo, jer je bio jako lep projekat. I dan danas me ljudi često pitaju za njega. „

Iste godine ste izdali Vašu prvu knjigu, autobiografiju, „Bez daha“. U njoj se nalaze situacije koje su Vas upravo ostavljale bez daha, po čemu knjiga i nosi naziv. Nikada niste imali veću tremu, nego tokom noći kada je knjiga ušla u štampu, zbog čega?

“ Moji dnevnici , slike, razne situacije su mi bili inspiracija da napišem knjigu. Znala sam da ću to sve nekako prikazati, mislila sam da će to biti kroz kolumne u nekom časopisu. Ali, jako sam srećna što se sve pretočilo u knjigu, koja je dostigla veliki uspeh, prodata je u preko 11 000 primeraka. Vrlo lako sam je napisala, za dva meseca, jer sam imala zaista mnogo materijala. Kada sam shvatila da sam ceo svoj život stavila nekom na tacnu, nije mi bilo svejedno. Knjiga je ušla u štampu, znala sam da nema nazad. Te noći sam dosta razmišljala da li sam pravilno postupila, jer ako nešto ne volim, to su trenuci „nema nazad“.“

foto: Danilo Mataruga

Iako ste mislili da nastavka neće biti, jer ste želeli da se posvetite pisanju fikcije, pre nekoliko dana izašao je drugi deo autobiografije – „Strast“. Šta Vas je navelo da je, ipak, napišete?

“ Puno zanimljivih priča, koje nisu mogle da stanu u knjigu „Bez daha“ , su me navele da shvatim da je, ipak, potrebno da napišem i drugi deo. Trenutak kada sam odlučila da počnem da je pišem desio se tokom razgovora sa mojim urednikom, tada sam mu prepričavala priču o švercovanju u Hamburgu, koje se završilo hapšenjem, iako sam zaista mnogo zarađivala. Ali, bila sam željna avantura, poput onih iz filma „Očajnički tražeći Suzan“, koji sam obožavala. Urednik je slušao sa nevericom šta se sve izdešavalo, tako je nastao dogovor o drugom delu. Takođe, i zanimljiva situacija koja je opisana u priči „Niđe veze“ me je navela da ponovo uzmem olovku u ruke i napišem nastavak. Naslov je isto simboličan, jer ako nema strasi prema poslu, u ljubavi…čemu sve? „

Zbog priče koja nosi naziv „Ptičica“, zaustavljali ste čitavu štampu knjige, bilo Vam je izuzetno važno da ta priča uđe u knjigu. Još neke stvari su prolongirale izlazak. Možete li nam reći nešto više o tome?

“ Uh…ubacivala sam i izbacivala priče. Onda sam odlučila da uradim četrdeset pet novih slika, jer imam toliko i godina. To je bio veliki izazov. Promenio mi se život, pa sam morala i kraj da menjam. Sve to je prolongiralo izlazak. Kada je trebala da uđe u štampu, kako bi stigla za manifestaciju „Noć knjige“, shvatila sam da „Ptičica“ fali. Nisam imala dugo vremena hrabrosti da je napišem, zato nije izašla u prvom delu. Sada je završetak autobiografije i sve dosadašnje priče su napisane, uredniku sam predala rukopis bez nje, jer sam u tom trenutku odlučila da ne mogu da napišem tu priču. Ali, rekla sam da ću je njemu napisati preko Viber – a, to je bio jedini način da to uradim, jer nisam mogla da uzmem olovku u ruke i stavim je na papir. Međutim, obostranom nepažnjom, ona sa previdela i nije ušla u štampu, jer je nismo imali napisanu, već samo u našim porukama. Poslali su mi da vidim kako knjiga izgleda, nisam odmah ni primetila da je nema, desilo se sasvim slučajno, dok sam čitala neku priču o tati, samo mi je prošlo kroz glavu da nema „Ptičice“! To je priča o situaciji koja mi se desila u Milanu, neposredno nakon što je tata preminuo. Uvek mi je recitovao o dživdžanu i mi smo se dogovrili pre njegove smrti, da će naš znak upravo biti ta ptičica. U mometu kada sam mislila da više ne mogu da podnesem toliku bol, upravo mi se ona pojavila, a ja sam istog momenta osetila veliko olakšanje. Verujem da ima nešto u svemu tome. Kada sam shvatila koliko je ta priča bitna, nikako nisam želela da se prvi tiraž štampa bez nje, po cenu i da ne stigne za „Noć knjige“. Bila sam spremna sve troškove i posledice da preuzmem. Ali, uspeli smo, čitavu akciju oko ubacivanja ove priče smo uspeli da sprovedemo za samo pet sati. Samo nemoj da vas začudi što je nema u sadržaju, nismo stigli to da promenimo. „

foto: Jelena Coe Photography

Nedosanjan san?

“ Ima ih mnogo, ali nešto i ne radim na tome da ih ostvarim. Najviše bih želela da kada padne sneg, pošto ga mnogo volim, imam voljenu osobu sa kojom mogu da se ljubim po snežnom Beogradu, jer su meni takve stvari najvažnije u životu. „

Postoji li neka greška koja Vas je promenila ili nečemu naučila?

“ Nijedna. Nikada neću naučiti da učim iz grešaka, verovatno ću takva i umreti. „

Da li je neki grad probudio nešto novo u tebi? Gde si se najbolje osećala?

“ Beč, Hamburg, Minhen, pa i Cirih su gradovi koji mi uvek prijaju. Ali, Tokio je, definitivno, probudio u meni nešto novo. On je bio druga planeta, druga dimenzija. Iskustvo koje menja život. Zamislite da se ’91. vozite vozom koji ne dodiruje tlo. Kupuješ sve što ti je potrebno iz aparata. Obožavala sam da odlazim u „Džava Džaj“ diskoteku. Znala sam da u tom trenutku živim bajku.“

Sa ove distance, da li biste nešto promenili?

“ Kada pogledam neke stvari sa privatne strane, možda da budem malo manje svoja i da prelazim preko nekih stvari, ali to onda ne bih bila ja.“

Rad sa manekenima je kratko trajao, kakvo je bilo to iskustvo za Vas?

“ Rad sa manekenima me nikada nije ispunjavao, nisam se pronašla u tome. Kako da u poslu koji toliko volim budem iza kamere? Jedva sam čekala da izađem iz toga.“

garderoba: Sisters Code Atelier

Da li ste tokom karijere imali problema sa linijom, jeste li bili podvrgnuti rigoroznoj ishrani?

“ Ne. Jedan period sam, čak, bila i premršava. Kod mene to ne zavisi od hrane, već od mog metabolizma. „

Beauty savet za naše čitateljke?

“ Uvek mi je bila bitna dobra nega, a to sam pokupila od mog tate, koji je voleo da se „macka“. Od jedne poznate svetske šminkerke sam dobila savet zlata vredan: “ Imaš lepo lice, gledaj da ga čuvaš!“. I to jeste najbitnije od svega za lep izgled. Sa veoma ozbiljnom negom sam počela rano, još sa osamnaest godina. Ne moram dati mnogo novca za neku tašnicu, ali za dobru kremu – uvek! Pored toga, jako bitna stvar je san, jer nema te kreme koja može da vam pomogne, ako ležete mnogo kasno. Svakako, ima i do genetike. Idem i na tretmane lica, ali neinvazive, mislim da je i to potrebno. Takođe, volim da odem na masaže, pošto nisam baš neki ljubitelj teretane.“

Kakva je Ivana kada se zaljubi?

“ To je najlepši osećaj na svetu! Ljubav je poenta i smisao života. Umem da kažem da imam strast prema zaljubljivanju! „

Šta najviše voliš kod sebe, a šta baš i ne?

“ Najviše volim to što sam u borbi kroz život sačuvala dete u sebi. Umem da se radujem malim stvarima. Brzopleta sam u postupcima i situacijama, ne mogu da izbrojim ni do dva, odmah reagujem, ali ne mogu da kažem da to ne volim kod sebe. Jedino što ne volim kod sebe je to što imam malo interesovanja, a ona su vezana za manekenstvo, pisanje i putovanja. Nikada me nije zanimalo, recimo, da naučim da vozim kola ili da kuvam. „

Neraspoloženje lečite kako? Šta Vam najbrže izmami osmeh na lice?

“ Halidom Bešlićem i zvukom harmonike! Duhoviti ljudi mi vrlo lako izmame osmeh, mnogo volim takve ljude. „

Nosili ste raznoraznu garderobu tokom karijere, ali u čemu se privatno najlepše osećate?

“ Da ste me ovo pitali pre nekoliko godina, odgovor bi bio potpuno drugačiji. Sada više volim da se sređujem, da budem u haljinicama. A pre sam volela mladalački stil, nosila sam kačket naopako, dukserice. Kada sam shvatila da zapravo izgledam mladoliko i da ne moram to da dokazujem, haljinice i sandale su preovladale. „

Imate li strah od starenja?

“ Imam strah od života i sudbine, nikako od godina i starenja, pogotovo što se tiče lepote. Imam tu neku moć regeneracije. „

Šta nikada ne opraštate drugima?

“ Verovatno što i svi ostali – prevaru, laž, izdaju. Uvek se vodim izrekom da ne činim drugima ono što ne bih volela da rade meni. Interesantno je da sam kroz život podršku i pomoć dobijala tamo gde sam je najmanje očekivala. „

garderoba: Sisters Code Atelier
foto: Miša Obradović

Da li imate želju da se sada oprobate, pored manekenstva, i u nekom novom poslu?

“ Gluma je nešto što me privlači i volela bih da se oprobam u tome. Do sada su mi nudili da glumim sebe, ali to mi nije bilo interesantno. „

Kako ispunjavate slobodno vreme, šta volite da radite?

“ Moj život je slobodno vreme, a to je veliki luksuz! „

Planovi za dalje?

„Da budem srećna, gde god bila, šta god radila, jer to je najvažnije!

I, za kraj, koju biste poruku poslali našim čitaocima?

“ Obraz i čast nikada nisu na prodaju ni u privatnom, ni u poslovnom životu. Jednom kada se proda, ne može ponovo da se kupi. „

garderoba: Sisters Code Atelier
foto: Miša Obradović
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ