LIFESTYLE     21.06.2019.

E, PA NEĆEMO TAKO, RAGAZZI! – ekskluzivno za JollyWoman odlomak iz nove knjige Ivane Stanković „Strast“

Jedna od najuspešnijih naših manekenki, Ivana Stanković, nedavno je objavila drugi deo autobiografije – „Strast„! JollyWoman magazinu je ekskluzivo ustupila jednu do najsmešnijih i najzanimljivijih priča! Uživajte u nesvakidašnjoj Ivaninoj avanturi!

E, PA NEĆEMO TAKO, RAGAZZI!

Iako često govorim kako je u manekenstvu, kada radite u inostranstvu, sve pošteno i nema muljanja, hmmm… pa nije baš uvek tako! A još veće razočara- nje je kad vas pređu oni kojima ste najviše verovali. E, tad postajem sve suprotno od one slatke i fino vaspitane Ivane kakvu me znaju. Na sreću, imala sam samo neko- liko takvih situacija u svojoj karijeri. A ovu ću posebno pamtiti. Kao, verujem, i ljudi koji su tad radili u milanskoj agenciji Riccardo Gay models. Sa njima sam postigla svoje najveće uspehe, ostala im verna i kad su mi, na vrhuncu karijere, mnoge druge agencije nudile bolje uslove samo da pređem kod njih, i od njih sam doživela da me izdaju, a sve zbog šake dolara, kako to obično biva.

Novembar je 1996. Moja karijera modela je na vrhun- cu. U Evropi me čak ponekad i prepoznaju na ulici, a u Italiji mi posle nedelje mode traže da dajem intervjue i autograme. Posla ima, nekad uradim i dva snimanja dnev- no. Moglo bi se reći da se moj trogodišnji trud napokon
isplatio. I zato sam bila iznenađena kad me je jednog dana u kancelariju pozvao na razgovor vlasnik agencije Rikardo i rekao da bi i njemu i čitavoj agenciji značilo kada bih prihvatila poziv češkog Ela da sa još dve poznate italijanske manekenke i nekoliko glavnih ljudi iz agencije budem njihov gost u Pragu, da uradim modni editorijal i dam nekoliko intervjua u kojima bih pričala o saradnji sa Elom. Lepo. „Naravno, što da ne?“, pomislih. Rikardo se neprirodno nakašlja. Za nekoliko sekundi saznaću i zašto.

– Hm, Ivana, moram ti samo reći da je taj angažman bez ikakvog honorara. Svi idemo tamo potpuno besplat- no, a put i smeštaj će nam, naravno, biti plaćeni.

– Ali, zašto bismo išli besplatno? Ne razumem… – s pravom sam bila zbunjena.

– Evo zašto, objasniću ti, draga Ivana. Njihov El će na dve strane objaviti lepu priču o našoj agenciji, a to nam je svakako dobra reklama, svakoj agenciji na svetu je neophodan publicitet. Ivana, znam da niko ne voli da radi gratis, ali nama bi ovo baš značilo… ako bi htela da nam učiniš.

– Ali, Rikardo, pa ja ću u ta tri dana sigurno imati posla, ne mogu da otkazujem da bih bez honorara radila za El… mislim, to je samo češki El, na kraju krajeva, nije italijanski, pa da i ne razmišljam. On se zadovoljno osmehnu. Očekivao je to i bio je pripremljen.

– A ne, to smo već proverili i nemaš ni jedan jedini posao ugovoren tih dana. Eto, baš smo imali sreće, sve se nekako lepo poklopilo. Greta će doći iz Pariza dan kasnije jer ima tamo TV reklamu, a Martina je ionako počela da
radi više na televiziji, pa ni ona nema ništa bukirano tih dana. Onda, idemo?

Nevoljno klimnuh glavom. Ne volim da radim bez honorara, pa to ti je. Mislim, ako ja ne cenim svoj rad, ko će? Sem toga, kad se, makar i jedanput, u modnom svetu pročuje da ste radili nešto bez honorara, taj glas vas onda neprekidno prati i tada klijenti, kada žele sa vama da rade, u startu nude manji honorar jer ako već prihvatate da radite bez honorara, onda je za vas i mali honorar super, zar ne?

Ali češki El očigledno nije imao problem sa budžetom, bar ne kad su neke druge stvari u pitanju. Na aerodromu su našu šestočlanu ekipu sačekale dve limuzine, čiji su nas vozači odvezli do jednog od najekskluzivnijih hotela. Raskošni buketi cveća za dobrodošlicu, gala prijem te večeri u hotelu u našu čast sa, činilo mi se, svim TV i novi- narskim ekipama koje postoje u Češkoj. Greta Kavaconi, Martina Kolombari i ja smo zaista bile tretirane kao velike zvezde, i lagala bih kada bih rekla da nam takav tretman nije prijao. Sem toga, bila sam zadovoljna i foto-sešnom za njihov El i već sam videla da će sa tog snimanja biti nekoliko novih fotografija u mom „buku“.

Po povratku u Milano i sletanju na aerodrom Linate, beskrajno simpatična i iskrena Martina Kolombari reče:

– Pih! Šta je ovo? Nijedna TV ekipa da nas dočeka, nas, glavne zvezde Češke! A baš smo se uživele u ono silno davanje intervjua, zar ne? – namignula je meni i Greti.

Sve tri istog trena prasnusmo u smeh. Ali, ubrzo, neće mi biti do smeha. Početkom decembra Milano je već uveliko bio okićen za Božić i praznična atmosfera uvukla se u svaki kutak grada. Ljudi su užurbano išli ulicama sa tek kupljenim poklonima u kesama i činilo se da niko više ne haje za posao i obaveze. I u našem svetu je bilo mirno – snima- nja su se drastično proredila, i tek tu i tamo bi se održao poneki kasting za poslove koji će se raditi od iduće godi- ne. I baš na jednom od njih sam doživela da saznam da su me slagali ljudi kojima sam u potpunosti verovala. U čuvenom Superstudiju se tog dana održavao kasting za poznati brend nakita. Za velikim, belim stolom u studi- ju, među nepoznatim licima klijenata, ugledah i jedno meni dobro poznato: lice Alda Falaija, čuvenog fotografa sa kojim sam dotad radila nebrojeno puta. Obradovala sam se jer me je Aldo veoma cenio kao modela i bila sam sigurna da će me preporučiti klijentima. A ono hladan tuš. Kada je kasting počeo i došao red na mene, Aldo jedva da me je pozdravio, a dok su klijenti gledali moj „buk“, ni reč nije rekao, samo je gledao nekud u dalji- nu. Bio je ljut! To je bilo više nego očigledno. Ljut na mene, ali zašto? Posle prvobitnog šoka odlučila sam da ga zamolim da nakratko ustane od stola i da ga upitam o čemu se radi. Pristao je nevoljno.

– Aldo, vi kao da ste zbog nečega ljuti na mene?!

– Pa, i nije da nisam, Ivana… nije da nisam.

– Ali zašto?

– Sad nije ni vreme ni mesto, radimo kasting.

– Ali morate mi reći!

– U redu, reći ću ti: razočarala si me, na neki način.

Mislio sam da si, kao i ja, zaljubljenik u ovaj posao, da sve

to radiš iz strasti, tako si govorila.

– Tako i jeste!

– Naravno, svi mi radimo za novac i, da se ne lažemo, ovaj posao može da nam donese dosta novca, ali nikad ne bih pretpostavio da bi ti zbog nešto više para propustila da uradiš sa mnom onako lepo fotografisanje za Amiku.

Ja ovog čoveka ništa nisam razumela. O čemu on to govori? Iz petnih žila sam se trudila da ostanem pribrana.

– Baš sam hteo pre tri nedelje taj editorijal da uradim sa tobom. Crno-bele fotografije, na ulicama Milana… No, dobro, ti si dobila neki češki katalog, tako mi rekoše u agenciji. Razumem, to je bolje plaćeno. Ali mislim da si napravila grešku, Ivana. Sa još nekoliko dobrih fotografija u Amiki tvoj „buk“ bi bio bogatiji, a samim tim bi ti i cena za te iste kataloge kasnije skočila. Ako već želiš da budeš više katalog model u budućnosti – reče ironično. – A sad me izvini, zaista moram da se vratim nazad za sto, radimo kasting ovde, znaš.

Izašla sam iz studija u suzama. Kako su ljudi iz agencije mogli tako nešto da mi prirede? Ljudi kojima sam verovala, sa kojima sam ostvarila svoje najveće uspehe i ostala im verna iako su ponude od drugih agencija pljuštale sa svih strana. Osetila sam strašno razočaranje, pomešano sa besom. Da bi me imali u Pragu, na toj proslavi Ela koja je njima bila važna, uskratili su mi mogućnost da ponovo radim sa Aldom Falaijem, briljantnim fotografom čije bi mi fotografije svakako značile za „buk“ i karijeru. I, što je najgore od svega, slagali su me. Nisu mi dali mogućnost izbora, mogućnost da sama odlučim da li ću u Prag da se slikam za El ili ću da radim Amiku sa Aldom. A oni su znali kakav bi bio moj odabir i odgovor i zato su me slagali. E pa, nećemo tako, ragazzi!

Nisam nimalo slatka kad se neko ogreši o mene. Znam, nije hrišćanski, ali je često jači od mene taj poriv da ne dam na sebe. Suze su se začas osušile, a u glavi sam već kovala plan kako da im se osvetim. Zamišljala sam kako teatralno ulazim u agenciju baš onda kad je u njoj najviše modela, ili čak i nekih važnih modnih klijenata, i još sa vrata glasno izgovaram: „Kako vas nije sramota da lažete svoje modele? Saznala sam, sve sam saznala!“, pa da onda nastavim sa pričom do najsitnijih detalja. Baš tako, pred svima. Videće oni!

Desetak minuta kasnije, dok sam užurbano silazila u stanicu metroa da bih stigla na još jedan kasting, poslednji u tom danu, ideja pravljenju cirkusa u agenciji mi se već nije činila tako dobrom. Iz više razloga. Prvo: koliko god bila u pravu, ljudima sa strane delovaću kao histerična ludakinja. Ili, još gore, kao neko ko je na opijatima. Ma svašta bi tad, ako napravim scenu, ljudi iz agencije mogli da kažu za mene. A i teško da bi iko shvatio prilikom takve scene šta ja to pričam i zašto sam tačno kivna na agenciju. „Ne, ne, moram smisliti nešto bolje od pukog pravljenja cirkusa u agenciji“, razmišljala sam vozeći se zelenom linijom milan- skog metroa. Na stanici Đoja izašla sam užurbano, jedva čekajući da uradim i taj, još jedan, kasting za novi modni časopis pa da idem kući. Ovako neraspoložena, nisam ni pomišljala na to da slušam svoj nezaobilazni vokmen, te zahvaljujući tome čuh kako mi neko dobacuje:

Ciao, bella! Zatim opet:

Hej, bellissima!

Glas je bio muški, ali nekako mekši. Naravno, nije mi ni padalo na pamet da se okrenem. Ali onda je usledilo još jedno dobacivanje, ovog puta glas je bio gotovo ženski, i to me zbuni. Okrenuh se i spazih nekoliko prostitutki-transvestita i istog trenutka me prođe takva jeza čitavim telom da sam doslovce zadrhtala. Ne samo zbog tog pri- zora, koji je, naravno, bio strašan sam po sebi, već i zbog toga što su oni – „one“, a bilo ih je nekoliko – bili obučeni u kratke mini-haljine ili suknjice, sa sandalama na bosu nogu. Samo je jedna od njih imala na sebi preko haljine i neku jeftinu bundicu. Po ciči zimi! „Strašno“, pomislih.

„A i oni su počeli sve ranije da izlaze na ulicu!“, pogledah na sat na kome su kazaljke pokazivale da će još malo 18 h. Inače, Milano je grad u kome, verovali ili ne, prostitutke – ne bih ih baš zvala „prijateljice noći“! – bilo ženske ili ovako „muško-hoću da budem žensko“, ordiniraju čim padne mrak skoro po svim delovima grada, a ne samo po nekim sumnjivim četvrtima, kao u drugim svetskim metropolama. Ulica Melkiore Đoja, u kojoj sam tad bila, nalazi se samo deset minuta hoda od strogog centra grada! I, mada sam do tog trenutka već nekoliko godina boravila u Milanu, nisam nikad uspela da se naviknem na taj stra- šan prizor prostitutki, pogotovo transvestita, i muškaraca koji zaustavljaju svoje automobile, dogovaraju se o novcu i onda zajedno odlaze na neko skrovito mesto. Pomišljala sam na njihove jadne devojke i supruge koje će ih nešto kasnije dočekati kod kuće sa poljupcima i toplim jelom, i ne sluteći kakvu su im oni izdaju sat ranije priredili. Život u laži!

– Hej, lepotice, priđi, priđi, ne boj se, nećemo te pojesti!

– povikaše sad uglas.

Dobili su moju pažnju na trenutak i to im je sad bilo interesantno.
„Samo ste mi još vi falili danas!“, besno pomislih i ubrzah korake. Ali transvestiti nisu prestajali!

– Da ti nisi možda model? Ma, jesi, jesi, nemoj da se stidiš!

– Je l’ znaš neku dobru dijetu? Da mi preporučiš… Mi devojke se moramo držati zajedno – dobaci druga.

– Hej, mnogo ti je lepa torba! Ta Riccardo Gay, je l’ možeš da mi pokloniš jednu, a?

– Ćuti, glupačo. Šta će ti takva torba, ja je ne bih uzela ni da mi plati! – ubaci jedna od njih. – Pa vidiš da je u „gej“ agenciji! Riccardo Gay gay, gay!

I oni prsnuše u divlji, neobuzdan smeh. Ja najednom stadoh kao ukopana. Znam, sad znam! Naglo sam se okrenula i zaputila ka maloj grupi. Oni se sad zbuniše i najednom ućutaše. Poslednje što su očekivali je bilo to da se vratim do njih. Skinula sam sa ramena crnu Riccardo Gay torbu, koju su u agenciji davali da u njoj držimo „buk“, mapu grada, užinu, ponešto od šminke i šta god da nam je još u toku dana potrebno. Torbe su bile velike, praktične, lepog dizajna i napravljene od nepromočivog materijala. I svaka agencija širom sveta koja je držala do sebe imala je takve brendirane tašne za svoje modele. A i manekeni su tako na neki način reklamirali svoju agenciju, špartajući sa tom torbom gore-dole po čitavom gradu. Ali takve torbe nigde niste mogli da kupite. Mogli ste ih posedovati samo ako ste bili model.

– Je l’ hoćete da dobijete ovakvu torbu? – upitala sam ih, pruživši im je da je bolje „osmotre“.

I dalje su bili nemi, sad im je ovo bilo čudno i sumnjivo.


– Ne šalim se, ozbiljna sam. Mogu da vam obezbedim svakom po ovakvu torbu. Ali imam samo jedan mali uslov.

Sad sam pričala njihovim jezikom. Jer, na poklone u životu, očigledno, nisu bili navikli. Ali na uslove jesu.

Prva se oglasi krupna plavuša, sa vrlo izraženom, pravom muškom vilicom.

– A je l’ imaju torbe i u zelenoj boji?

Dalje je sve išlo veoma lako: već narednog dana sam ušla u ostavu agencije, u koju smo mi modeli imali slobodan pristup da bismo, kad nam zatreba, mogli da uzmemo torbe, blokčiće, olovke, mape grada i metroa, kao i nove „bukove“ kad se naši stari pohabaju. Uzela sam tačno trideset torbi u crnom i karo dezenu – zelene torbe nisu imali , presavila sam ih po nekoliko puta i tako umanjene stavila u veliku šoping kesu. Izašla sam iz ostave i niko ništa nije primetio. A iste večeri otišla sam na staro mesto i predala torbe „budućim manekenkama“, koje su ih sa oduševljenjem preuzele. Dogovor, tačnije, moj uslov je bio da se torbe pravilno rasporede po čitavom Milanu da bi ih što više ljudi videlo iz kola. I tako je i bilo. Na šest mesta po Milanu transvestiti-prostitutke su šetkali gore-dole čekajući svoje mušterije sa sve Riccardo Gay models torbama na ramenima! Dogovor je bio da ih nose četiri-pet večeri i da to bude to, a torbe bi im, naravno, ostale kao poklon.

Smatrala sam da će za tih nekoliko večeri dosta ljudi iz kola videti taj cirkus sa transvestitima i model torbama i, što se mene tiče, to bi bilo to! Osveta je izvršena! Ali ono što je usledilo nisam mogla ni da zamislim.

Ulazeći u agenciju jednog jutra, da podignem fotografije pristigle od časopisa iz Pariza za koji sam se ranije slikala, već sa vrata sam čula urlanje Rikarda Gaja, vlasnika.

– Kako je to moguće? Kako je tako nešto moglo da se desi? Hoću smesta da znam ko je napravio ovaj cirkus!

Nasmeših se krajičkom usana. Odmah sam znala o čemu je reč, naravno. Neko je video Rikardove „nove manekenke“ pa mu je javio. A možda je i on u kolima sa šoferom prošao pred neke od njih? To bi tek bilo zabavno.

Bio je van sebe. Izašao je iz svoje kancelarije i žustro hodao gore-dole po agenciji, crven u licu kao bulka. Na trenutak se uplaših da bi ga mogao strefiti infarkt. Njegova sestra Lucija, koja je zajedno sa Rikardom vodila agenciju, stajala je nepomično ispred vrata svoje kancelarije i sklo- pljenih ruku ponavljala:

– Rikardo, molim te, smiri se…

Svi drugi su ćutali i samo posmatrali taj prizor. Svi bukeri i nekolicina modela koja se zatekla tu, u agenciji. Telefoni su zvonili, ali se niko nije usudio da podigne slušalicu.

– Šta se desilo? – upitah „nevino“ bukerku Moniku, koja je stajala tu, pored ulaznih vrata.

– Strašna stvar! – prošaputa ona. – Zamisli, neko je dao one naše torbe za vas, modele, prostitutkama! I to još transvestitima!

– Molim? – iznenadim se.

– Da, da… I one ih nose na ulici, kad, mislim, rade. Bilo je sinoć i u nacionalnom dnevniku.

– Šta kažeš? – E, sad sam se već zaista iznenadila – Dnevnik?

– Ma strašno, ćuti, čitava Italija se smeje.

Ups! Ovo baš i nisam planirala.

Da li mi je bilo žao? Hmmm… i ne baš. Tim pre što sam nekoliko godina kasnije saznala da su Greta i Martina najverovatnije dobile honorar za svoje pojavljivanje u Češkoj, što znači da je samo Ivana išla tamo gratis i još na uštrb dobrog slikanja za Amiku! E pa, nećemo tako, ragazzi!

U stvari, kad malo razmislim, i jeste mi žao jedne stvari: što im nikad nisam rekla da sam to bila ja!

Knjiga „Strast“ je prepuna zanimljivih, neobičnih priča i situacija, koje su potpuno istinite, a imali ste priliku sada da se i uverite, zato svim našim čitaocima preporučujemo od srca da je pročitaju u celini!

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ