LIFESTYLE     08.06.2017.

Život je trenutak

Probudila sam se pre njega, što nije bilo ništa neobično, on je voleo dugo da spava. Ono što je bilo drugačije tog jutra bila sam ja. Pokušavam da se ne smejem preglasno dok ga gledam kako sanja, a u istom trenutku razmišljam kako je raspario posteljinu i kako je ružno to šareno ćebe, ali ne marim mnogo za to i prepuštam se drugačijim mislima.

Ne znam šta me je uhvatilo u poslednje vreme, da li su se zvezde poigrale sa mojim emocijama ili sazrevam, ko će znati, ali čudno neko osećanje kulminira u meni već neko vreme. On odlazi uskoro, tačnije, seli se u drugu državu, ali ja se više ne osećam uplašeno i tužno zbog toga. Pitam se kada smo spremni pustiti ljude da odu iz našeg života i da li pustiti nekoga zaista podrazumeva kraj?

Mišljena sam da prave, zrele ljubavi nisu zavisničke. Da su u zreloj vezi dve formirane osobe koje dele isti sistem vrednosti, ali koje imaju sopstvene želje, interesovanja i ambicije. Voleti nekoga ne znači trebati ga, jer prava ljubav predstavlja slobodu uma i duha. Zato pustiti nekoga ne znači da ćemo ga izgubiti, već ga puštamo da bude ono što on istinski jeste. A ljude koje volimo i pustimo vratiće nam se ako tako treba da bude. Možda otpustiti znači da i mi treba da odemo i otkrijemo sebe i naše želje, a možda je nekada samo najbolje pustiti vodu da sama teče. Ljubav je u nama i u trenucima koje delimo sa voljenima i poenta je upravo u tome da te trenutke proživimo, budemo prisutni i da ne dozvolimo da nam sadašnjost odnesu brige.

Pre par dana na radiju sam posle dugo vremena čula pesmu koja me je inspirisala, a koja nosi u sebi poruku ljubavi, odlaska, nade i vremena koje ide i mi ne možemo učiniti da stane. A i zašto bismo? Zašto ne bismo iskoristili i najobičnije trenutke i pretvorili ih u velike uspomene, baš kao što ja činim pišući ovaj tekst.

Uostalom, da  li i treba previše razmišljati? Ovo jutro je naše, on je tu i budi se: “Folozofe moj, gde si odlutala?”, njegove me reči trgnu i vrate u trenutak. Kazem mu da čekam da se probudi i grlim ga jako. Dok ušuškani ležimo pod našim ružnim ćebetom u glavi odzvanjaju melodija i reči pesme Ane Oksa “Hodajući, suprotstavljajući se bolima, sa željom da se postigne mir”.

 

Izvor fotografija: Pinterest

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ