LIFESTYLE     03.10.2016.

Zašto nas bole stare ljubavi?

Svaki put kada me neka pesma podseti na neka davna vremena, prosto ne mogu da ne razmislim o tome kako mi ljudi vezujemo sećanja i ljude iz prošlosti za sitnice. Reči, šta su reči? Sitnice. Od tih sitnica ispričane su mnoge priče, poučne priče. Nadam se samo da ih ima ko čitati. Reči su upravo te koje dopunjuju osećanja. Papir može sve da podnese, ali može li srce?

Zapitala sam se kada mi je ona, moja sestra, otkrila zbog čega već godinama ne može da se zaljubi. A imala je u koga, verujte. Slušala je reči jedne pesme iznova i iznova, kao da je pokušavala da zaboravi. To je bila, kaže ona, jedna naizgled „klinačka“ ljubav. Dogodila se u jednom malom gradu, na leto. Njih dvoje, mladi i zaljubljeni, imali su snove. Toliko su odgovarali jedno drugom da su u isto vreme bili i prijatelji i ljubavnici. Onda je on otišao. Otišao u svoj dom, u drugu državu gde se i rodio. Čuli su se povremeno preko poruka i msn-a, tada nije bilo fejsbuka i skajpa. Zaljubljenost je trajala neka dva, tri meseca, a onda je kormilo života preuzeo strah.

„Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene.“ –  Ivo Andrić

Nije prestajala da misli na njega, ali je prestala da mu se javlja. Slušala je starije i iskusne ljude koji su je savetovali da to ne može da uspe. Uključila je razum umesto osećanja. Išla je za svojim snovima, a zaboravila je da je on njen san. Radovala se drugim ljudima a zaboravila je koliko je bila srećna sa njim. Nije smela sebi da prizna koliko su duboka osećanja koja ima prema njemu.

„Mladi smo, to neće uspeti.“ – ubeđivala je sebe.

Godine su prolazile, nove ljubavi su dolazile. Nije mislila na njega, ali je uvek zanimalo šta on sada radi. Nije se raspitivala, ali su reči do nje stalno dolazile. Tražio je… Svaki put kada bi došao u Srbiju, pitao je njihove zajedničke prijatelje o njoj, ali je nikada nije pozvao. Nije zaslužila, govorio bi. Međutim, nakon sedam godina su se sreli. U Beogradu, na leto. Slučajno.

Pričali su satima o svemu. Pričali su o godinama koje su prošle, pričali su o ljubavima, pričali su kao da se nikada nisu ni rastajali. U trenu su se vratila sva osećanja, sećanja i uspomene. Bila je zbunjena samom spoznajom koliko ga je volela i koliko je on kao skrojen za nju. Pokušavao je da dopre do nje, dolazio stalno u Srbiju, čak je i vojsku odslužio u Pančevu kada je saznao da ona studira u Beogradu. Međutim, njena tvrdoglavost nije imala granice. Sada se kaje. Kada bi mogla da vrati vreme, sve bi bilo drugačije. Ne bi ga pustila. Nikako. Bila bi tvrdoglava, ali da njihova ljubav uspe. Šta je mogla uraditi sada, kada je ljubav zakasnila. On je sada srećno oženjen čovek. Okrenula se i otišla. Nije se osvrtala.

Reći ću vam nešto, ovako laički i ma koliko bezazleno bilo – pratite svoje srce, ne ostavljajte osećanja po strani, jer ljubav ne zna za godine, vreme ili granice. Jedna mala greška može vam promeniti život, usmeriti ga na neku drugu stranu koja ne obećava sreću. Diplome, posao, status stičemo godinama, ali osobu koja nam po svemu odgovara samo jednom. Dobro, možda i dva puta, ako pitate mene, večitog optimistu.

Verujte prvo sebi i svojim osećanjima!

„Obećaj mi jedno.“ , rekla je. „Da ćeš me pamtiti i kad nas vreme potpuno zaboravi. Nikad ne pomešaj tugu sa mojim imenom. Reci bila je moja, više nego što ću ja ikada biti svoj… I naredi srcu da se ne vraća više. Nikada.“

 

Izvor fotografije: youtube.com
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ