LIFESTYLE     25.01.2017.

TOP 10 najlepših citata: Orhan Pamuk

Ferit Orhan Pamuk je jedan od najpoznatijih turskih pisaca, koji za pozornicu svojih velikih dela uvek bira Istanbul. Sam naziv tog grada priziva egzotične mirise, uzavrele emocije i uzbuđenje. Za sebe kaže da voli da komponuje prozne svetove od mita, istorije i savremenosti, satima sedeći u svojoj sobi. Orhan je 2006. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Nedavno je bio gost Srpske akademije nauka i umetnosti gde je govorio o svom shvatanju književnosti i današnjem svetu, ali je pomenuo i to da je veliki poštovalac našeg nobelovca, Ive Andrića.

„Jednog dana pročitao sam jednu knjigu i čitav život mi se promenio“ kaže Orhan. A ja se nadam da ćete vi poželeti da vam baš njegove knjige promene ili bar ulepšaju život, momenat, nakon što zavirite u deliće njegovog stvaralaštva.

Samoća je stvar ponosa: usamljenik se na veoma nadmen način utapa u sopstvenom mirisu.

Za dobro prijateljstvo, zajednička tajna je najbolji početak.

Opsesivna ljubav tiče se i toga da čovek sebe shvata previše ozbiljno, pa tako i svoja osećanja.

Kao što u ogledalu gleda svoju spoljašnjost, čovek bi trebalo da bude u stanju da, razmišljajući, posmatra unutrašnjost sopstvenog uma.

Čeznem za sobom kakav sam nekad bio, kao da čeznem za dragim prijateljem, voljenim likom i žudim da se vratim svojoj staroj ličnosti. Kao da su me na silu obukli u odeću koju ne želim i napravili od mene drugog čoveka.

Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek.

Mogućnosti da se zaljubi, bojao se nasmrt i gotovo instinktivno: bila je to intuicija poznata ljudima čije se ograničeno ljubavno iskustvo svodi na nisku od bola i stida.

Kad se nešto potiskuje u prošlosti, ono u budućnosti uvek ispliva.

Ponekad se osećam nemoćno, nemoćno da se borim, suprotstavim, ili samo progovorim. Umesto toga ćutim, trpim i gomilam… I onda se čudim kad više ne mogu, kad razum kaže previše je previše. I, razmišljam – vežem- težinu, veličinu onoga što imam i što mogu izgubiti. I neki put želim dići ruke od svega, a onda opet znam da se ne dižu ruke samo tako – tako lako.

Svaki pametan čovek zna da je život lep i da je njegov cilj biti srećan. No, ipak su na kraju samo glupi srećni. Kako to objasniti?

Dela koja vam preporučujemo da pročitate su: „Žena crvene kose“, „Zovem se Crveno“, „Bela tvrđava“, „Dževdet-beg i njegovi sinovi“, kao i „Muzej nevinosti“ nakon kojeg je zaista i otvorio  muzej sa istim nazivom.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ