LIFESTYLE     06.10.2016.

Talenat – sreća ili nesreća?

Napravimo eksperiment. Umetnički i stvaralački, izvođački, a scenski.

Uzmimo kretanje prvo u odsustvu muzike, koje se gradacijski usložnjava paralelno sa svim scenskim elementima kao što su muzika i svetlo, koje ostavlja bez reči i daha gledaoca već u prvom minutu pojavljivanja.

Sledeći nivo, muzika je neprepoznatljiva, ipak dobra podloga. Svi u iščekivanju gledaju šta će biti kad i ako se bazirana koreografija na podu podigne sa zemlje. Svetlo korišćeno kao pratnja. Pokret u suštini minimalistički ali dovoljan da pokaže izuzetne sposobnosti tehnike ali i umeće transformacije zarad izvođenja.

Drugi stepenik, trajanje. Iako traje 10 minuta i više, nije dosadno. Gledaoca vezuje na psihičkoj osnovi, pa tek onda pomoću sposobnosti izvođenja ga privlači. Interpretacija je presudna- osoba koja izvodi ne postoji, postoji samo priča koju želi da prenese drugima. Prenosi je tako što duboko zaranja u sebe i svoju unutrašnjost tražeći sa čime će se poistovetiti u tom trenutku da bi se uloga prenela preko dasaka scene. Samim tim, autentičnost je potpuna. Prisutnost na sceni definiše celu koreografiju.

Predstavili smo osnove eksperimenta. Postoji moćan začin bez koga naše stvorenje koje se kreće u vremenu i prostoru neće uspeti da poživi više od trajanja taloga prašine na podu.

„Šta je zapravo talenat?“

Ako znamo da posedujemo nekakav poseban odnos prema određenim granama aktivnosti, kako se ponašati tokom života da bismo što duže zadržali takav odnos prema našoj suštini? Možemo li biti prosti, neobrazovani, neverni, vezivati ljude našem srcu? Možemo li ustati ujutro kao pacov, znajući da smo prethodnu noć proveli u najgoroj kanalizaciji našega uma?

Smemo li bliskoj osobi tvrditi da su naši postupci ispravni, dok ta druga strana klone uz tvrđenje da je povređujemo, teramo, da smo neiskreni, uz varanje i krupne crne laži. Postupci koji su u našoj kanalizaciji opravdani. Sme li neko sa osećajem dara makar i kročiti u Podzemlje svoje duše.

Podlogu za tumačenje ovih pitanja uzimam u Besedama Stanislavskog:

„Svako ko je na zemlju doneo sa sobom talenat, živi pod njegovim uticajem. Sva aktivnost, čitava delatnost i stvaralaštvo ide putevima koje trasira čovekova sposobnost, i pravi talenat se odlučno probija ka stvaralaštvu u svim životnim i datim okolnostima. Nikada ne verujte ako vam neko kaže da je težak život ugušio u njemu vrednost. Talenat- to je plamen i nemoguće je ugasiti ga, zato što je talenat srce čovekovo, njegova suština, njegova životna snaga. Moguće je ugušiti samo celog čoveka, ali se njegov talenat ne može suzbiti. U svim granama stvaralaštva, za jedne će talenat biti jaram, a čovek će biti njegov rob. Za druge-on će biti podvig, a čovek će biti njegov sluga. Za treće- on će biti radost, sreća, jedini mogući način života na zemlji, i čovek u bljesku, u mudrosti svog talenta biće predani sluga svoga naroda.“[1]

Sa ovim saznanjem idemo dalje putem koji naš eksperiment- koreografija daje kao mogućnost. Daje i odgovor na pitanja: Šta je dobro izvođenje? Šta je potrebno za isto, kao i šta predstavlja dobra koreografija? Ono što jeste suština velikog dela jeste što postavlja suštinska pitanja stvaralaštva.

“ Svako od nas traži jedno te isto: prirodu snaga koje nosimo u sebi. A način na koji će ih, prilagođavanjem, naći i otkriti, razviti i očistiti, da bi postao umetnik, koji u lepoti sjedinjuje sebe i gledaoca-tu ponovo počinje zajednički rad učenika studija i učitelja, njihov zajednički put ka savršenstvu. Oboje moraju da nađu svoj stvaralački ritam a učitelj mora da uključi u svoj stvaralački krug još i ritmove svih svojih učenika.“

Znajući da na jednom mestu provedemo najveći deo dana života, u učenju kako baratati sa stvaralaštvom, sa idejama, sa već određenim pojmom talenta, uz profesore koji dele sa nama isti taj život, možemo pokušati dati odgovor prvo nama samima.

Ne, nema laži. One ostaju ispred vrata Učilišta; ako imamo sreće one ostaju u prošlome životu. Zašto? Laži kvare karmu, sputavaju ideje, magle oči. Nevernici u deljenju učenja i prenošenja znanja baratanja podsvesnim su najveći zločinci težine života. Osim što donose nesreću celoj grupi, oni umanjuju trud profesora, prenosilaca znanja uz narušavanje mira primaoca. Kako stvoriti išta pod krikom povređivanja od strane zalutalih?

Možemo li pomoći ispadanju iz koloseka pojedinaca. Samo jednim, odgovornošću prema talentu, a svako živo biće na ovoj odveć nesrećnoj planeti poseduje talenat prema nečemu bliskom od željenih aktivnosti. Društvo propada, talenat postaje beznačajan, dobrota drugih suvišna, zalaganje u mladost beskorisno. Tako biva kad izneverimo ideje. Jeste, nema ništa strašnije od samoće koje stvaranje sa sobom donosi. Od prokletstva koje delimo sa našom publikom znajući da iza nas ostaju tragovi u vremenu. Ako nam je već data takva nejednaka borba sa božanskim, hajde da ne budemo samo obični smrtnici pred zadacima koji nam postavljaju. Obratimo pažnju kad je nečega početak, a kada kraj.

 

[1] Podebljani paragrafi u radu delovi su: Besede, Stanislavski; Utopija, Beograd 2002;
Izvor fotografije pantheonuk.org
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ