LIFESTYLE     18.10.2016.

Šta zapravo predstavlja rad?

Sledeći redovi napisani su usled pokušaja da se pomoću ličnog shvatanja rada istakne izostanak pažnje na život i rad jednog umetnika ili naučnika danas u svetu. Pokušaću da predočim lošu stranu verovanja u običnu svakodnevnicu usled golog preživljavanja i da podsetim da svet ideja ali i rad, delanje su ipak ti koji oblikuju ljude na ovaj ili onaj način.

Od ranog jutra kad se probudimo, svuda u svetu, koje god nacionalnosti i obrazovanja bili, hitamo na posao. Prva zamisao kad shvatimo da smo svitanjem još uvek na ovoj planeti, jeste nam ideja o radu. Ako postoji, koja je razlika između rada i posla? U svoj mehanizaciji koja nas što brže odvodi do konačnog odredišta posla i žurbi koja tu mehanizaciju prati, ni ne pomišljamo šta i zašto mi sve to uopšte radimo. Učeni od malih nogu, deca a veliki ljudi, veliki ljudi ali i dalje deca, radimo po utvrđenom. Utvrđen sistem opstanka zabeležen u putevima mozga od strane politike i uređenja države, okoline u kojoj smo rasli i u kojoj živimo, škole koje smo pohađali koje opet zavise od države, porodice koja nas je oblikovala za sve što je potrebno za život, takođe zavisna od države.

Današnji način života pokazuje da je pojedinca nemoguce odvojiti od većine. U sličaju svakodnevnog života pojedinac se toliko i ne izdvaja osim ako se ne okrenemo pitanjima šta je to što pokreće vodenicu rada izvan svakodnevnice i u ljudima kao što su naučnici ili umetnici. Pre svega, takvi su ljudi ipak obična ljudska bića sa gore utvrđenim putem za opstanak. Međutim, kod njih je ipak nešto drugačije. Njihov dan ne protiče kao kod većine i njihovo shvatanje definicije rada, način i rezultati rada nisu ni nalik većini u kloniranim proizvodima sistema društva. Činjenica da nisu nalik drugima koji ih okružuju nije preterano srećna osobina pojedinca. Različitost jeste osobina i produkti rada različitih potvrđuju njihove osobine. Biti drugačiji uglavnom u današnjem društvu znači biti slabiji jer je izrazita  primoranost na stalno dokazivanje zbog nerazumevanja i neprihvatanja. Dalje, biti drugačiji znači ne obavljati ni svakodnevna posla kao ni posao koji nam određuje životnu svrhu na isti način kao drugi. Vetrovi koji pokreću njihovu vodenicu rada drugog su pravca i druge vrste od onih koje pokreće običan svet. Ovde već dolazimo do slobodne podele ljudi na obične i one drugačije. Način rada dovodi do neizbežne podele ljudi. Rezultati rada potvrđuju takvu vrstu podele. Najsigurniji način biti prihvaćen u sadašnjosti jeste završiti osnovnu, potom srednju školu, i to uglavnom one u koje idu sva deca iz komšiluka, onda završiti fakultet koji važi za davaoca “priznatih” i “sigurnih” zanimanja, potom se dobrovoljno zarobiti radom u nekakvoj firmi, zaraditi gomilu novca za stan i ostalo, pokupiti najpristupačniju ženu u okolini, takođe dobrovoljnog davaoca kuvanja, pranja, peglanja i čuvanja dece, jer su joj to utvrđeni putevi u mozgu i uspešno okončati život sa svojih 30 godina. U zavisnosti od geografskog položaja življenja u određenim delovima sveta moguće je živeti čak i preko 90 godina, dok je na Balkanu starosna granica do oko 80 godina. Ako je tako, i život svedemo na svakodnevne utvrđene puteve i ne izmestimo sebe iz udobnosti, pitanje jeste šta raditi između 30 i 80 godina u ustaljenom režimu rada.

Ako se okrenemo alternativi u zanimanjima, poslušamo osećaj na ličnoj osnovi kad je posao u pitanju i svoju dužnost rada obavljamo kako mi mislimo da treba, kupili smo kartu u jednom pravcu za izolovanost i samoću. Čak i kad uradimo nešto što vredi, moramo da se pomučimo da urađeno približimo običnom svetu, jer njih uvek ima mnogo više. Ličan dojam vrednosti našeg rada ne povlači sa sobom nužno i globalni. Medjutim, ako ne uspemo umiliti se stanodavcu živećemo na ulici i baviti se samo svakodnevnim opstankom. Priznanje stvara teškoću očiglednog da drugačije bez običnog ne može, mada najteža nesreća ljudi danas jeste što obično bez drugačijeg može, čak vrlo slobodno, sigurno. Sigurnost im pruža osećaj da ih ima više, dok ih država podržava i hrani im njihovo siromaštvo duha.

Ovu činjenicu postojanja običnog sveta primetile su davno najveće političke sile, jedino što dati moć pojedincu koji zaboravlja na postojanje Boga nije siguran način borbe protiv običnog. Ratovi koji su izbili i brojke ljudi kojih više nema govore da se protiv običnog ne treba boriti već živeti sa tom odrednicom. Država ne može opstati od samo 1/3 populacije. Čak i ako se od te trećine napravi najveća borbena i mozgovita sila ikad viđena. Ne smemo zaboraviti i u logorima, u najstrožijim kaznama, prećeno je prinudnim radom. Radom. Kazna se ogleda u neželjenom radu. Ako iskustva starijih i prethodnih ratova prenesemo na stanovništvo danas, i za nas je raditi ono što se ne voli najgora božja kazna. Samo što je sudbina drugačijeg da jednu polovinu svog života provede u radu neželjenog, da bi drugu polovinu mogao da provede prateći svoje ideje i ideale. Možda je osim različitosti kao osobine dat i duži život u trajanju poput ljudi na Bliskom i Dalekom Istoku, da bi se moglo sve postići, i za malenkost i za većinu i za državu. Jedan običan građanin je možda srećan a da toga nije ni svestan što svoj život provodi u ogoljenoj sobi na kraju popločanog grada, sa urankom u pet ujutro, radom nekih stvari na nivou osnovnog korišćenja tela i ostatkom vremena uz televiziju. Njegova sreća je makar u tome što ne mora da vodi brigu o talentima i njihovom razviću ili o tome što nema saznanja o tome da sreća u njegovom običnom životu ipak postoji. Srećan je sigurno što ne mora da se bavi alternativnim zanimanjima za koje će odmah ponosno izjaviti da je to pozorište dok za neka od ostalih alternativa nikad nije ni čuo. Pozorište je nažalost postalo primer kako se od najvažnijeg svakodnevnog običaja Stare Grčke pretvara umetnost u alternativu. Umetnik je taj koji nosi za sobom talenat, čini sve moguće i nemoguće da svoj dar razvija i deli sa drugima, pomoću konstantnog rada uprkos svim uslovima koji ne postoje, uprkos tome što uglavnom država njihov rad ne prihvata kao relevantan oduzimajući im čak i žaštitu pri radu.

Šta onda održava vodenicu rada jednog umetnika? Rekli bismo dužnost prema talentu. Mada, i vrhunski umetnici kao i naučnici ne mogu opstati sami u okrutnom svetu stvaralaštva. Ljudi sa kojima se posao deli jeste još jedna usputna stanica filozofije rada. Profesori od kojih je znanje stečeno takođe moraju pripadati istoj oblasti istraživanja i makar sličnom načinu rada, jer će inače svoj mladi naraštaj usmeriti ka liniji manjeg otpora, ka većini, ka radu zbog nagrade i složenici “biti poznat” umesto biti umetnik i naučnik. Profesori, kolege, prijatelji stvaraoca na indirektan način učestvuju u radu i samim tim pokreću vodenicu, dok roditelji vrlo često učestvuju i na direktan način. Mnogi se zato radije opredele za izolovanost i odbijanje pomoći kao i prijateljstava da im se njihov unutrašnji rad ne bi narušio.

Na samom kraju, posmatrajmo rad i sve njegove nivoe kao paukovu mrežu u kojoj se plete primarna nit-običnost u svakodnevnici-na tu temu se može isplesti nekoliko niti mreže, zatim napraviti čvor na mreži-učvrstiti zakon održanja jedinke i zakon održanja vrste, a zatim krenuti na više nivoe, sledeće niti mreže-krenuti u potragu za energijom, idejama i stvaralaštvom, putem u nepoznato plesti sledeće niti, praviti čvorove na onim stvarima bitnim a različitim kod svakog, dok ne stignemo do centra ispletene paukove mreže. Paukove ili ljudske. Mreže koja čini ceo naš život satkan od rada. I centar mreže takođe može biti različit za svakog, ali hajde da jednom damo priliku da centar mreže ostane na radu kroz nauku i umetnost.

 

Izvor fotografije http://wdy.h-cdn.co/
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ