INTERVJU     10.07.2016.

Priče koje će se tek pričati- reditelj Hadži-Aleksandar Đurović

Jednom prilikom, sasvim slučajno, upoznali smo Hadži-Aleksandra, tada još uvek ne znajući za njegov ogroman talenat i rad. I, kako to biva kada se umetnici skupe, razmenili smo iskustva, popričali o planovima i projektima. 

,, Radim i na svojim, a i na tuđim kao asistent. Za sebe radim najviše kratke filmove i skupljam pare za dugometražni, a kod drugih, radim na filmovima, serijama. Inače sam asistent na katedri režije na Akademiji Umetnosti u Beogradu. Hobiji su mi pisanje, fotografija, dizajn, muzika…’’ pričao je. I to je bilo sve što smo u tom trenutku znali o njemu. Skroman mladić, veoma uspešan za svoje godine.

 

Nakon nekog vremena, stigao je poziv za projekciju njegovog prvog dugometražnog dokumentarnog filma ,,Vi idite, ja neću!’’, na koji smo se odazvali  vrlo rado.  Upravo tada upoznali smo ga u pravom svetlu, onako kako se umetnici najbolje upoznaju- na sceni.

Hadži-Aleksandar Đurović rođen je 1988. Akademiju Umetnosti u Beogradu diplomirao je 2010. godine, gde nakon toga počinje da radi kao asistent. U 2012. godini režirao je svoj debitantski film ,,Ljubav dolazi kasnije’’, a u 2015. dokumentarni film ,,VI idite, ja neću!’’. Svoje iskustvo gradi, kako sopstvenim stvaranjem, tako i saradnjom sa brojnim rediteljima, među kojima su Zdravko Šotra, Ljubiša Samardžić, Goran Paskaljević, Srđan Dragojević, Marko Novaković…

Ponovnim susretom napravili smo osvrt na sam početak i bilo je zadovoljstvo upustiti se u ovakav razgovor. Do sledećeg susreta sa Hadži-Aleksandrom, prenosimo vam detalje…

 hhh

Kako je i kada Akademija Umetnosti postala tvoj životni pravac?

 

  • Od malena sam bio svestran i najveću pažnju su mi privlačili gluma, crtanje, pisanje, kasnije fotografija i dizajn, kao i naravno ljubav prema crtanim filmovima i filmovima, te je nekako prirodno bilo da je jedino zanimanje koje može da obuhvati sva moja interesovanja upravo režija. Stvaranje je moja svakodnevna potreba. Nije važan medium, već ono šta želim da kažem. Stoga raznovrsna inspiracija nastoji da se akomulira kroz ideju i ispolji u umetničkoj formi, nešto poput renesansnih umetnika.

 

 

Bio si prvorangirani na listi…Pošto ima znatiželjnih umetnika (i među novinarima), reci nam kako bi opisao svoje iskustvo i uspon.

 

  • Brojevi na listama, na sreću ili na žalost, i znače i ne znače mnogo. Važno je da znate da ste bili najbolji u datom trenutku. Roditelji su me učili da to da li ću biti najbolji ne zavisi od mene, jer će biti i boljih od mene, ali da je bitno da znam da sam dao sve od sebe i dostigao svoj maksimum, tada ću biti zadovoljan bez obzira na mesto. I to je tačno. Kada reditelj napravi dobar film, u dubini to zna, bez obzira na negativne kritike ili nedostatak nagrada. A kada napravi nešto čime se baš i ne može podičiti, nagrade i priznanja mu neće mnogo pomoći da se oseća bolje. Ja sam uvek verovao pre svega u Boga, pa u sebe i imao sam podršku porodice, stoga me ne čudi što su mi se putevi otvarali. Oni koji ipak nisu, verovatno da nije ni trebalo da se otvore. Naš profesor na Akademiji Umetnosti u Beogradu je govorio: Režija se uči režiranjem. Samo konstantan trud i rad na samom sebi može doneti uspon i novo iskustvo. Strah od nepoznatog je poželjan, kao i doza hraborosti/ludosti da se čovek upusti u nešto što čak ni drugi nisu probali. Zato se i trudim da sve što radim bude drugačije.

 

Teme kojima se baviš veoma su ozbiljne i u svom dokumentarnom filmu ,,Vi idite, ja neću!“ govoriš o istinama koje se po prvi put čuju. Zbog čega si se odlučio na takav korak?

 

  • Istina je kao voda, uvek nađe svoj put. Tako ni ja nisam našao priču u Milošu Ćirkoviću i kosovsko-metohijskom stradanju već je ona našla mene uz veliki blagoslov Mitropolita Amfilohija, po čijoj knjizi je film nastao. Od studija sam se bavio nekim ‘važnim’ temama, to je slučajno. Čak mi zameraju prijatelji i kolege što nekad ne radim nešto ‘lakše’ i vedrije – neku komediju na primer. Ali nekako zaista smatram da su velike drame inspiracija za ozbiljne priče. To nekako reditelje čini lešinarima, ali neko mora da se bavi i važnim temama na pravi način. “Vi idite, ja neću!” je za mene bio izazov, kao moj prvi dugometražni dokumentarni film, a svakako smatram da svaki umetnik koji sebe smatra patriotom ili pravoslavcem, treba da se bavi i nacionalnim temama koje će ostati dokumenti i na korist budućim generacijama.

 

 

Film je dospeo i u selekciju moskovskog festivala. Kakvi su utisci, njihovi i tvoji?

 

  • Baš sam pre neki dan dobio i-mejl sa rekapitulacijom glednosti i glasovima publike. Moj film ima ocenu 4,4 od 5, što je dobar pokazatelj utiska. Ovo je moj najveći festival do sad i čast je biti u tako jakoj selekciji među samo 7 dokumentaraca iz celog sveta, nagrađivanih na prestižnim festivalima poput Sundance-a ili Tribeca. Već sam nekoliko puta bio u Rusiji i Moskvi, ali ovakav doživljaj je posebno lep i drugačiji. Slično sam se osećao 2013. kada sam sa svojim debitantskim igranim filmom “Ljubav Dolazi Kasnije” bio na Beverly Hills festivalu u Los Anđelesu, mada je Moskva neuporedivo lepša od LA.

jj

Kakvi su dalji planovi? Može li se očekivati nešto potpuno drugačije u budućnosti?

 

  • Teško da mogu da pobegnem od sebe, odnosno da radim nešto diametralno suprotno od svog bića i interesovanja, ali upravo spremam kratki igrani film, ljubavne tematike, tako da, eto nečeg ‘lakšeg’, a u narednom periodu planiram i pripreme za novi dugometražni film, o čemu sada ne bih detaljnije govorio jer je sve pod znakom pitanja, obzirom na to koliko je teško snimiti film. Ali, duboko sam uveren da će se putevi ukazati, vrata otvoriti i da će do tog projekta, koji već dugo godina nosim u sebi, doći, pa da ćemo moći možda za godinu ili dve da pričamo i o njemu.
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ