LIFESTYLE     03.08.2016.

Predrasude i istine o psihoterapijama

Da su razmišljanja većine ljudi koji vuku korene sa brdovitog Balkana konzervativna, neretko i ograničena, pokazuju razne predrasude u oblastima koje su proširile svoje vidike i osvojile ceo svet.

Pa tako recimo, kada govorimo o oblasti psihoterapije imamo mnoštvo predrasuda, laži i ponekad previše bespotrebnog mudrovanja na tu temu.

Da na psihoterapiju odlaze samo osobe zdravstveno oskrnavljenje, da ne kažemo “lude“, da i ako nisu lude psihoterapeut će ih tamo proglasiti takvim, da je psihoterapeut osoba koja krivi, napada i u sebi se podsmeva pacijentu, da se na psihoterapiju ide samo ako je neko nezadovoljan ili neuspešan u životu, da tamo idu samo oni koji nemaju kome da se požale, da su psihoterapeuti samo ljudi kojima je u životu sve idealno, da ako ne postoji određena dijagnoza za nečije ponašanje da će biti proglašen neizlečivim slučajem, da je terapija samo za slabiće, da psihoterapeut može da bude svako-samo sedneš i pričaš sa nekim, itd. Spisak je podugačak, a istine u svemu ovome nema ni trunke.

Psihoterapija je pre svega odgovornost nas samih prema svom mentalnom zdravlju. Naime, jedna od nekoliko grana psihologije, veoma bitna za ovu priču jeste oblast mentalne higijene. Umnom i duševnom zdravlju se danas jako retko poklanja pažnja, a upravo zbog predsrasuda koje vladaju na temu psihologije, psihoseansi i terapija dolazi i do zdravstvenih komplikacija.

Psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti pre svega nisu nikakve “čike za ludake“, ljudi u belom, ili oni koji “hodaju tiho i nose tablete za spavanje u džepu“. Možda previše filmova ili crtanih serija ili ipak manjak informisanosti je dovelo do takvog razmišljanja.

Kao što smo rekli, odlazak na terapiju ili seansu je pre svega odgovornost prema nama samima. Zatim prema drugima oko nas. Lekar, iliti psiholog kod kog se odlučimo da odemo, pre svega je obrazovan i školovan čovek. Njegov posao i život jeste upravo to da se bavi sa ljudima i njihovom psihom. Dakle, nikom neće biti teško ili dosadno da vas sluša i da prevrće očima dok vi pričate o situacijama za koje smatrate da su naporne ljudima u vašoj okolini.

Ono što je zapravo najbitnije u celoj priči jeste odabrati lekara koji vam najviše odgovara. Može to biti neko u državnoj zdravstvenoj ustanovi ili neka privatna ordinacija. Principi ili način pristupa kod svakog od njih je drugačiji, ali misija je ista-pomoći svom pacijentu maksimalno koliko je to moguće. A moguće je. Samo mu se treba obratiti na vreme i izbaciti iz glave primitivne i neosnovane trvdnje.

Psiholozi, psihoterapeuti ili psihijatri možda nekad izgledaju samo kao hladne i zatvorene osobe koje samo nešto pišu u svom blokčiću i nemo vas posmatraju. Nekad vam se možda čini i da gledaju kroz vas i uopšte ne slušaju o čemu govore, ali to nije istina. Svako slovo, reč, pogled, mimiku, pauzu u govoru, gestikulaciju, način i intezitet govora lekar prati i analizira. Neretko se desi i da budete uhvaćeni u laži, naravno ako ste sebi to dozvolili. Ako rešite da odete kod lekara, a pritom govorite neistinu i obmanjujete, onda odustanite. Nema potrebe da gubite i svoje, a i njegovo vreme. Psihoterapeut je tu da vas do kraja sasluša i isprati. A zatim, posle izvesnog vremenskog dolaska, uspostavlja vam dijagnozu. Pod dijagnozom se podrazumeva objašnjenje, nalaženje opravdanja i razumevanje za nečije postupke ili probleme. Posle toga sledi terapija. Jedan psiholog je rekao: “Dijagnoza je terapija. Ali terapija nije dijagnoza“. Dakle, dok god idete na seanse i dok vas psihoterapeut posmatra, vi dobijate i izvesnu vrstu terapije. Jer samim tim što se otvarate, govorite o svojim problemima, teškoćama i situacijama u kojima se nalazite, vi se opuštate, osećate lakše i zasigurno bolje. Jer kad shvatite da vas neko bez trunke osude i prekog pogleda sluša shvatićete koliko je odlazak na seansu divno i korisno iskustvo. A kada vam se uspostavi dijagnoza, terapija može biti ili nastavak dolaženja na seanse ili jednostavno prepisan lek. A kada se kaže da terapija nije dijagnoza znači da sami sebi, ili neko drugi ko nije stručno lice može da vam prepiše lek ili da savet kako i šta da konzumirate ili radite, ali posle izvesnog vremena shvatićete da to nema dejstva. Jer niste dobili svoju pravu i ispravnu dijagnozu. A to je moguće samo kod lekara koji je stručan za to.

Neretko ljudi koji se odluče da se podvrgnu ovakvom načinu lečenja su posle izvesnog vremena zavoleli svog psihoterapeuta. Zatim su posle svog izlečenja nastavili da dolaze da bi se jednostavno osećali bolje.

Dakle, psihoterapija nije mesto gde treba da se osećate loše, bolesno ili krivo, to je zapravo mesto gde možete glasno da kažete šta mislite i osećate, a da vas za to niko ne krivi ili ponizi. Kada dobijete izvestan lek, često kažu “dobio sam da pijem neke lekove od psihijatra, kao da sam ludak“, a ustvari su to samo preparati koji će vam pomoći da prebrodite određenu krizu u koju ste upali. Vi čak imate pravo da odbijete da izaberete lekove kao vrstu lečenja i ako vam prija razgovor, samo nastavite da dolazite na seanse. Sem u slučaju kada se govori o lekovima za smirenje, pritisak i tome slično. Ali, psihoterapeuti znaju razne fore i fazone kako da smirite sebe bez unošenja trunke lekova u sebe.  Samo treba da mu poklonite svoje poverenje i saslušate ga. Sve ostalo je njegov posao.

Znate kako u Americi skoro svaka druga osoba ima svog ličnog psihologa, psihijatra ili psihoterapeuta. Kad su u gužvama i kad im dođe da dignu ruke od svega, okrenu dobro poznat broj i dobiju svoju šaku smirenja i ohrabrenja.

Zato, ne verujte lažima kako se na psihoterapije ide samo kad više nemate gde ili kod koga, jer istina je zapravo-na psihoterapiju idete da ne bi došao jednog dana u situaciju da zaista više nemate gde ili kod koga.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ