MAMA I DETE     19.11.2018.

Pismo roditelju

Drage moje mame, a i tate.. a i one mame koje su često ili uvek i tate, i tate koje su mame, bilo da ste se već navikli na svoje doživotno radno mesto, ili da se tek na njega navikavate, odmah da znate: pred vama je najveća odgovornost na svetu!

 

Moja majka je imala običaj da kaže: „Biti roditelj, to je najteži posao čoveka.“ Često sam se čudila na ovu rečenicu, prevrtala očima, pitala se šta time misli, i zavisno od situacije i konteksta kada bi je ona upotrebila, odmahivala joj rukom uz ironično „da da da..“

Zaboga, šta ima teško u odgajanju deteta? Hraniš ga, presvlačiš i oblačiš, malo se igraš, malo učiš, i u suštini to je to.

E da, kada bi se zezali. Mislim, i da se ne zezamo, to jeste u zbilji to, ali… ili bolje reći ALI!

Sve bi to bilo tako – da je tako, ali nije. I zato, pre nego što se umorimo, jer umor je drugo ime svakog od naše vrste, a biti roditelj je zaista posebna vrsta, želim da vam kažem jednu bitnu stvar, za koju verujem da je već znate – DECA RASTU OD LJUBAVI.

 

E sad zamislite kakav je to „posao“ koji obavljate, a da ga usput najviše volite, da je plata koju primate u valuti koja se zove ljubav, da vam je radno vreme od momenta kada počnete da ga radite pa do kraja života 24/7, bez ijednog dana odmora, bez penzije, ali ste neizmerno srećni i bogati zbog njega.

Biti roditelj je zaista, ako tako smem da kažem, najveće „dostignuće“ čoveka, a dete najlepša kreacija prirode.

Ali to sa sobom nosi i niz drugih obaveza. Koliko god da to znamo u teoriji, dok ne dođemo sami u ovu ulogu, i ne osetimo pod svojom kožom, ne možemo u potpunosti da shvatimo. Tako sam i ja svoju majku shvatila kada sam i sama postala majka.

Nega i briga, vaspitanje, promena životnih navika, požrtvovanje, ponekad teške odluke, odgovornost, razumevanje i strpljenje, posvećenost, su sve kategorije koje spadaju pod roditeljstvo.

 

Koliko puta smo čuli da je dete tabula rasa, a koliko smo se puta zaista tako prema detetu i poneli? Koliko puta smo okrivili nekog roditelja kako nije vaspitao svoje dete, a koliko i sami žmurimo na svoje propuste? Koliko smo puta pročitali kako se deci sve mora objasniti, a koliko zapravo nekad nemamo vremena da sve objašnjavamo? Da li smo loši roditelji zbog toga? Nismo! Jer i mi smo ljudi. I dozvoljene su nam greške, i dozvoljeno nam je da nam ponekad, onako ljudski, sve dosadi. Da na neki milisekund pomislimo kako bismo pobegli na pusto ostrvo, dok se u našoj svesti vodi pravi rat između onog što bi trebalo i što ne bi trebalo.

A onda nas jedan osmeh, jedna reč, jedan pogled, obori s nogu, i iznova shvatamo da je naša jedina želja da budemo kraj svoje dece, i da ih uvek gledamo srećne i nasmejane. Da im udovoljavamo i da se brinemo o njima.

I ne treba da nas grize savest ako se zaželimo malo mira i malo vremena. Svaka iskusna mama zna da je svom detetu potrebna zdrava, zadovoljna i srećna. Zato treba da ugodi sebi, kad god može. Treba da pronađe metode, one misteriozne i tajnovite.. da prevari vreme, da prevari dan, i da umesto 24 sata dan traje 25 ili 26 sati. Da uvek ima taj jedan sat za sebe. Sat ili petnaest minuta. Jednu kafu dnevno u krajnjem slučaju. Ali samo za sebe, i da ga iskoristi onako baš kako želi. Ne, ne može da se isključi skroz. I to je ona doživotna odgovornost koja radi 24h, i kada nismo fizički sa našom decom, briga je uvek prisutna. Pa ako ne briga, bar ono, šta li radi. Bar da protrči misao kroz glavu. I ničega lošeg u tome nema. Ali hajde da se isfiltriramo. Da naša svest odgovori našoj podsvesti: Ok je, sve je ok, ne brini i uživaj, odmori se. A onda budemo vredni i uradimo nešto za sebe.

Sebično bi bilo da mislimo samo o detetu. Kako to pogrešno zvuči, zar ne? Jasno je, prvo deca pa sve ostalo. Ali, zastanimo za momenat.

Kada već pričamo o odgovornosti, gde je odgovornost naspram našeg života? Sebe naspram sebe samog. Ako ja nisam dobro – ni moje dete neće biti dobro. I to je ona zamka u koju svi roditelji lako zapadnu. Pa se istrošimo i potrošimo, u najgorem slučaju razbolimo. I koliko god se trudili da zaštitimo svoje cvetiće od ličnog nezadovoljstva, nemoguće je. Dete možda neće znati da razume osećaj, ali budite sigurni da će ga osećati. Zato nemojte biti previše hrabri, već onoliko koliko je potrebno. Jer u suprotnom hrabost će se pretvoriti u slabost. Kad god imate mogućnost za pomoć – ne odbijajte je! „Ja to mogu sam/sama“. Ne, ne mogu sama, i to je sasvim ok.

Razgovarajte sa partnerom, „radite“ na smenu. A ako baš nemate mogućnost da ukradete trenutke ze sebe, izmislite ih! Da, zvuči smešno, ali u radu sa decom radite na sebi! Pomoći će ako svoju ulogu posmatramo kao izazov. Dajte sve od sebe! Budite dobar roditelj svojim mališanima, tako što ćete misliti i o njima i o sebi. I ne može da postoji „Ja nisam bitan/bitna“, ja sam veoma bitna, jer bez moje čiste glave i zdravog tela, ni mojoj deci neće biti dobro. I to je onda pravi nesebičluk.

Svi moramo da radimo na zdravoj komunikaciji između sebe, odnosno roditelja i dece. I mislim da je relacija oca i majke podjednako bitna kao relacija roditelj – dete. Za ovu prvu vam samo mogu reći, imajte se što je moguće lepše. Trudite se, volite, i ne zaboravite: DECA RASTU OD LJUBAVI.

 

 

 

 

 

 

 

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ