INTERVJU     30.04.2017.

Obrazovanje je ključ svega – doktor Najbrži, Darko Šarović

Pikaso je govorio da je akcija bazični uslov za svaki uspeh, ja mislim da su pored akcije i talenta, vera u sebe, volja i strast, siguran recept da se postane uspešan. Svi imamo potencijale koje treba da iskoristimo na najbolji mogući način, na nama najbolji mogući način, a nagrada će sama doći kao prirodna reakcija na naše delovanje. Međutim, da li su šanse u toj trci za uspehom mnogo veće ako uspemo da primenimo svoje znanje na svoj život? Koliko je edukacija važna kao podizanje svesti i koliko nam obrazovanje može olakšati u ovoj današnjici? Mnogo je mladih osoba koje su ulaganjem u sebe, na pravi način, uspeli zadobiti taj status- uspešnih ljudi. Ovaj put, odabrala sam da predstavim jednog mladog, uspešnog čoveka, koji fascinira svojim rezultatima. Darko Šarović je neko ko bi se mogao istaći po tome što je svoje talente uspeo da održi na površini, i svoje potencijale iskoristi na odličan način! Lekar je i sportista, doktorira iz oblasti psihijatrije, srpski rekorder na 100 m, balkanski šampion, najbolji student, i još nebrojano mnogo titula koje idu uz njegovo ime.

Ne bih li iskoristila vreme koje mi je dato da prikupim što više saveta od nekoga ko bi imao šta i da me posavetuje onako zbiljski, izdvojila sam ono, možda, najbitnije. A on je onako lagano odgovarao, kao da je sve što je ikada ostvario sasvim obična i očekivajuća stvar.

  • Ono što me prvo interesovalo odnosilo se na samo detinjstvo. Koliki udeo ima porodica i roditelji, kao temelj svake ličnosti, na šta sam dobila sledeći odgovor:

Dosta važna. Ali verovatno više indirektno nego direktno. Prevashodno jer istraživanja pokazuju da društveni krug i partner imaju veći uticaj od roditelja na razvoj ličnosti i lične kulture nakon predškolskog uzrasta. Najbitnija uloga porodice nije da te uči i stimuliše, nego da smanjuje stres, tj. da bude tu kao podrška. Da imaš stabilno vezivanje sa roditeljima. Nizak nivo stresa i stabilno vezivanje omogućava istraživanje sveta oko sebe, i samim tim pospešuje učenje i motivaciju.  U suprotnom mozak koristi odbrambene mehanizme i postaje pasivan, traži načine preživljavanja.

  • Od koje godine života si počeo da eksperimentišeš sa sportovima, i zašto si se na kraju odlučio za atletiku?

Od četvrte, gimnastika i plivanje. Pa košarka, tenis, fudbal, rukomet, džudo, streljaštvo, odbojka, američki fudbal, stoni tenis, badminton, pa onda atletika. Opredelio sam se za atletiku zbog toga što je najobjektivniji sport gde zavisiš samo od rezultata. U timskim sportovima možeš da budeš najbolji a opet da se ne probiješ. Ili da budeš loš i imaš vezu. U atletici se zna. Ovaj je najbolji, onaj drugi je milimetar lošiji. Taj prvi je u reprezentaciji a drugi nije. Onda znaš za šta treniraš i direktan je odnos rezultata i uspeha. Zavisiš samo od sebe, i ne rizikuješ da su uloženi trud i rad bili uzalud.

  • A koji je po tebi odnos talenat/rad? Da li bi jednom dao prednost ili su podjednako bitni?

Taj odnos zavisi od sporta. U atletici je mnogo bitniji talenat, jer ne možeš da promeniš tip tela ili način rada u nekoj bitnijoj meri. A u tehničkim i taktičkim sportovima je bitniji rad. Tako da ne može direktno da se kaže koji je od ta dva bitniji generalno. Mada što više saznajemo o telu, to se više i više pokazuje koliko je talenat bitan; genetika ne određuje samo atletsku sposobnost nego i psihološke aspekte poput motivacije za trening, mogućnost odricanja trenutih zadovoljstava za kasnije dobitke, sposobnost regulacije stresa u takmičarskim situacijama itd.

  • Misliš li onda da generalno, takmičenje, ne smo u sportu već i u drugim oblastima života, podstiče na napredovanje? Recimo, sistem ocenjivanja u školama? I to je neka vrsta nadmetanja. Šta misliš o takvom načinu rada?

Ukoliko takmičenje osobi diže motivaciju, onda da. Nisu svi isti. Ako je nekome to stres onda neće moći da se motiviše i napreduje. Ako će nešto da podstakne napredovanje, to je raznovrsnost. Što se sporta tiče, ne treba deca rano da se opredele nego da se bave raznim sportovima bar do početka puberteta. Jedan od glavnih razloga zašto se uči kompleksna matematika u školi, iako većinu od tih stvari nećemo imati praktične koristi kasnije u životu, jeste da mozak nauči nove metode abstrakovanja; logika i razmišljanje. Kada je reč o takmičenju, mislim da je potrebno za vrhunski sport. Ali više kao neka prirodna selekcija. Oni koji ne podnose stres od takmičenja mogu da napreduju na treningu ali će podbaciti na takmičenjima. Naravno, izlaganje takmičarskim situacijama, kao što se u Srbiji kaže, „jača duh“, i može da se utrenira ta smirenost i ta koncentracija koja je potrebna u stresnim situacijama, ali samo do neke mere. Što se tiče sistema ocenjivanja u školi, on je daleko od optimalnog, a i takvim sistemom gubimo mnoge pametne đake koji ne mogu da podnesu stres od neuspeha oko ocena, i zbog toga izgube motivaciju za školu.

  • Znači, ako sam dobro razumela, stres zaista može da bude najveća prepreka. A šta je sa strahom? Mnogi imaju strah od neuspeha. Dešava se da ljudi često izgube samopouzdanje zbog nekoliko poraza. Stres se uglavnom i javlja kao posledica straha. Kako si se ti sa tim borio?

Strah stvara stres. Mada ja strah od neuspeha nikada nisam imao (smeh). Uopšte se nisam obazirao na druge ljude. Neuspeh je uglavnom subjektivan i relativan. Većina ljudi definiše uspeh u odnosu na druge ljude; iako si dostigao bolji rezultat nego prošli put, ako nisi osvojio bolji plasman, onda si neuspešan. Ja sam se uvek takmičio samo sam sa sobom. Neuspeh u takmičenju „sam sa sobom“ uvek ima objašnjenje; ili se lošije treniralo, ili je bilo greške u tehnici itd. To omogućava da se objektivno sagleda situacija i sa tim objašnjenjem ne postoji neuspeh, samo loš rad ili greške koje se mogu popraviti do sledećeg takmičenja.

  • Tvoja karijera nije se ticala samo sporta, dobitnik si mnogih nagrada u oblasti medicine, proglašen si najboljim studentom, tu su mnoga istraživanja, kursevi iz raznih oblasti kao i tvoja predavanja. Kako si uspevao da se profesionalno baviš sportom i ujedno da gradiš karijeru u nauci?

Meni je škola uvek bila na prvom mestu. Nikada ni jedan dan u školi ili na faksu nisam propustio, ni jedan čas ili predavanje; 8 sati dnevno se provede u školi i ko ne sluša tad, taj gubi 8 sati svog vremena na učenje posle škole. Posle časova sam trenirao one sportove koje sam stizao i koje sam uspevao da uglavim u raspored. U jednom periodu sam imao 1-3 treninga dnevno. Predavanja koja sam držao, između ostalom, na DIF-u i za Bioetičko Društvo Srbije, su posledica radoznalosti i čitanja u slobodno vreme.

  • Kako se javila želja za medicinom s obzirom da je fizika tvoja velika ljubav?

Upisao sam medicinu zbog toga što otvara mogućnosti u životu. Sve me je zanimalo i hteo sam više fakulteta da upišem, pa su na kraju najbitniji faktori bili moguće karijere i ekonomija. Sa medicinom ima da se uči ceo život. Znanje o ljudskom telu može da se primeni svuda. Fiziku sam studirao paralelno, zajedno sa drugim predmetima poput dečije psihologije, filozofije, matematike, bilogije i programiranja. Jedno ne isključuje drugo, i toga treba biti svestan, pogotovo ako osobi interesovanja nisu usmerena na nešto što može obezbediti ekonomsku stabilnost i osnovu za život.

  • Često čujemo „nisu mi uslovi dozvoljavali da postanem ono što sam trebao da budem“, u to je, osim spleta nesrećnih okolnosti, uključena često i materijalna situacija. Koliko je po tebi ona bitna, i da li bi mogao reći da je u tvom slučaju ona bila drugačija, da li bi uspeo sve što do sada jesi? Da li važi ona izreka „ko hoće nađe način, ko neće nađe opravdanje“?

Ne znam, suviše je individualno. Kad zavisiš životno od nečega, imaš i veću motivaciju. Sa druge strane, ta zavisnost stvara stres koji ima negativni uticaj na uspeh, tako da treba naći balans koji je opet vrlo individualan. Ali mislim da bih, lično ja, mnogo više uradio da sam od nečega zavisio.

  • Kako bi ti definisao uspeh? I koliko je odricanja potrebno na tom putu ka uspehu?

Uspeh je ispunjavati svoje mogućnosti, i iskoristiti talente maksimalno. Ja za sebe ne mislim da sam posebno uspešan; u sportu me sprečila povreda da više napredujem, a akademski još uvek nemam posao i poziciju koja mi omogućava da maksimalno koristim stečeno znanje i talente. Odricanje na tom putu zavisi od izbora karijere, od tvojih mogućnosti (ekonomskih, zdravstvenih itd.) i od strasti koje imaš za to. Ako je strast potpuna onda je besmisleno govoriti o odricanju. Ne mogu reći da sam ikada morao nečega da se odreknem u tom smislu, jer sam uvek radio ono što me je zanimalo.

  • Na kraju, da li je edukacija bitna kao podizanje svesti ljudi?

Obrazovanje je ključ svega. Bez njega ne znaš da barataš svojim novcem, životom, sve. I onda lično propadaš, a sa tobom i država jer se sve to nakupi. Prosto, emergence theory, ili na srpskom „iskrsavanje“. Sociologija je primer iskrsavanja psihologije individua. Kad znaš kakva je ljudska psiha, onda ćeš moći da predvidiš neke stvari o sociologiji i organizaciji države. Što je više obrazovanje, to je stabilnija i država, produktivnija, a ne samo pojedinac. Ljudi često govore da je iskustvo bitnije od znanja, ali iskustvo je samo znanje stečeno vremenom; učenjem se ne rešava svaki problem, ali što je veće znanje to je veća verovatnoća da će osoba u praksi doneti adekvatnu odluku. Veći deo znanja koje postoji ni ne može da se stekne iz iskustva, nego mora da se nauči, ili na fakultetu ili iz knjige. Stoga bih rekao da je edukacija najbitnija. Ona je teme svake civilizacije.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ