LIFESTYLE     06.07.2016.

Noć sa njim bez njega

Ruke su mi male. Telo se skupilo, koža puca. Moje unutrašnje biće vrišti iznutra, grebe i cepa,  hoće napolje. Raste,u korak praćeno vulkanskom vrelinom. Drhtim i zagledam šake. Levu, pa desnu. Čekam. Zamišljam duge, zašiljene bele kosti kako izbijaju iz prstiju. Moraju, nemaju gde, biser je prerastao svoju školjku i ona puca. Samo što je ovaj biser crn kao katran. Svaki izdah je zemljotres, i zadržavam vazduh da ga ne probudim. Telo se buni, ruke žele da se odvoje, svaka u nekom svom pravcu ne pitajući me ništa. Ti se mrštiš, meškoljiš osećaš moj nemir. Lenjo prebacuješ ruku preko mene i privlačiš me, da me umiriš, i ponovo uranjaš u svoj lagodni san. A ja… Privlačim se sama sve bliže, nameštam se, pokušavam da se uklopim u tebe kao poslednji deo slagalice. Prislanjam usne na vrat, udišem, osećam puls, ljubim ga. Zarivam ti prste u grudi, kažiprstom samo malo jače, tebi neprimetno. Povlačim noktom na dole, zamišljajući kako ostavljam malu posekotinu, minijaturni prolaz kroz koji ću se lagano ušunjati, zatim ga zatvoriti  tako da se nikada ne prepozna gde je potencijalni izlaz, da zauvek ostanem tako toplo sklupčana i prividno voljena unutra. Da me nikad ne izbaciš napolje, i da budem prinuđena  da se bolno osvestim i shvatim da nije stvarno. Da sam ja ta zbog koje se osećam voljeno, da sam sve ono što želim da mi bude pruženo sama stavila u tebe, tako dok spavaš, drugačije mi ne bi dopustio, i sada to upijam. Sopstvenu ljubav prema sebi. Zamišljajući da je tvoja. Znam da sam rekla kako mrzim lažne zagrljaje. I mrzim. Ali noćas mi toliko treba da to što sam slabi, očajnički vrisak ne krijem. I da budeš džin koji će me na svom dlanu podići do neba da se vrisak ne čuje, da mi se ne smeješ, da me obožavaš zbog moje hrabrosti da budem slaba, i da me iscrpljenu uspavaš svojim toplim dahom. Zanemariću i to što si samo nacrtani nežni džin na papiru. Oživeću te svojom maštom. Pod svetlom koje se podmuklo uvlači, upozoravajući me da se našoj noćnoj bajci koje se nikada nećeš sećati bliži kraj, naziru se dokazi naše bledunjave stvarnosti. Odmičem se, gledam, urezujem kao klinom bolno, svaku poru, mladež, grubost tog nesavršenog lica. Pratim putanju isprekidanih vena, i zaustavljam se na malom hercu iznad dlana. U gromoglasnoj tišini čini mi se da ono oživljava, pulsira, čujem ga. Onda sasvim sporo, praćeno poluglasnim histeričnim smehom realizujem da sam i to samo ja. Hitro ustajem iz kreveta, bežeći i iz svoje priče, svesna da je to poslednja stanica, i ako ostanem tu sledeći voz neće naići čitavu večnost. Razdirućim, zadovoljavajućim dimom cigarete gušim i umirujem one unutrašnje ruke, onu slabu sanjalicu, i ona se sama povlači u najudaljenije kutke. I dok čujem korake iza sebe, uz uzdah olakšanja stavljam katanac na vrata sopstvenog zatvora.

large (7)

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ