LIFESTYLE     26.08.2016.

Najvrednije stvari zapravo uopšte nisu stvari

Januar, pahulje i zvončići. Mesec ispunjen praznicima, mirisima trpeze, izležavanjem u toplom krevetu i gomilom poklona. Rođena sam između dve Nove godine i uvek sam obožavala taj osećaj harmonije, praznične i intimne atmosfere, koja se zadržavala sve do početka narednog meseca. Ustajala bih ujutru sva važna, oblačila svoju posebnu ljubičastu suknjicu i čekala. Hoće li neko doći da mi čestita rođendan? A onda, negde oko deset časova, začulo bi se zvono na vratima. Stigao je poštar. O, kakva je divota dobiti pismo! Piše moje ime, zaista. A ima i markicu. Pravo pismo poslato meni!

Onda bih odlazila u sobu i zatvarala vrata, da neko kakvim slučajem ne bi video šta piše, pre nego što i sama pročitam. Preda mnom se tada ukazaše divna krupna slova, kao izvezena krasnopisom, i zabeležana crnim mastilom. Uvek su to bili neki stihovi ili kratke priče, osmišljene tako da se osećam kao već velika devojčica, koja do naredenog rođendana ima misiju da ispuni nove želje.

 

Baka Nada nije bila moja rođena baka, ali me je odgajila sa čitavim komšilukom zajedno. Ostala sam mezimče stare zgrade, a ona je svu svoju kreativnost i rad sa decom preusmerila na mene. Bila je učiteljica. Svaki rođendan, Nova godina i Uskrs bivali su zapamćeni po nekoj novoj priči, toplini, srdačnosti. Njeni unuci žive na drugom kraju zemlje. Viđali su se svega jednom ili dva puta godišnje, ako im posao dozvoli. Odgajila je generacije i generacije đaka, ali bi na kraju svi uvek odlazili, a ona je ostajala sama. Ipak, čini mi se da je u meni videla svoju unuku, i zbog toga me je neizmerno volela.

 

U jednom pismu rekla je ,,Biti pismen znači umeti izražavati sve one fine, tanane misli i osećanja koje želiš nekome da preneseš. E, tada je potrebno znati odabrati baš one reči i one izraze koji najvernije izražavaju tvoje misli i tvoja osećanja.“  To me je inspirisalo za najkreativnije sastave i pismene zadatke, i ostalo da tinja u meni i sada, baš kao zvezda vodilja koju je želela da pratim. ,,Sačuvaj dar od Boga i učini da svet bude bogatiji i lepši…’’

Nisam uvek bila sigurna razumem li u celosti sve što govori, ali sada shvatam da je bila prava učiteljica. To je nešto više od same pedagogije, a slično porodici. Njen posao nije se završavao sa školskim zvonom, jer je svoj život posvetila učenicima.

 

Još nijedan Božić nije prošao bez pisama. Čitam ih iznova i iznova, ne osećam prazninu. Ako je merilo usvojenog umešnost sa kojom ih citiram, verujem da sam na dobrom putu da dostignem one zvezde. Pitam se samo, kako li je onima koji nikada nisu dobili pismo. Ono pravo, znate, bez računa i opomena. Znaju li oni šta je želja, a šta radost…

 

Parče papira, pisano rukom, svedočanstvo jedne duševne melodije satkane u redovima znakova.  Jer ono najlepše što možete pokloniti nekome, to je deo vaše duše.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ