LIFESTYLE     05.10.2016.

Najvažniji trenuci su oni kojih se ne sećam

Sedim na terasi, visim na Instagramu i nazdravljam purpurnom zalasku čašom tek otvorenog Woodford Reserve-a. Hvatam sebe kako upoređujem nijanse viskija i najnovijeg zalaska, očekujući da će se ubrzo pojaviti i onaj Aha! momenat, kada će ovo moje lutanje dobiti neki smisao time što ću napokon, iz n-tog pokušaja, uspeti da povučem paralelu između efemernog i večnog. Zato i konstantno balansiram banalno i ezoterično, u nadi da ću naći tu sjajnu tačku preseka, lepo prozvanu „zlatna sredina“, a u stvari vrtim se u krug. I tako, kako to i biva na krugu, i uz to pod dejstvom centripetalnih sila mojih misli, nađem se još jednom na početku svoje priče, dok sedim na terasi i visim na Instagramu. Zaustavljam se na fotografiji mog dobrog prijatelja, kojom je uspeo da zabilježi njegovu interpretaciju sete. Razmišljam da li bih ja umela da prepoznam TAJ trenutak, da ga zamrznem dok nađem adekvatan ugao, svetlo, pozadinu, simbol, i ovekovečim ga? Pitam se da li je problem u tome što jednostavno ne umem da prepoznam TE trenutke, samo ih osetim, priznam im njihovu nadmoć nad mojom raciolatrijom i ostavim ih ili zaboravu ili drugim ljudima da ih izvlače iz zapuštenih arhiva poodmakle dobi.

U ovoj konkretnoj tački rasuđivanja uviđam da se uopšte NE SEĆAM najbitnijih, ključnih momenata u mom životu. Postoje odokativno tu, kao u izveštaju nekog osrednjeg islednika: okvirno vreme, situacija na terenu, uzroci, posledice, simptomi. Sve to zvuči super naučno i objektivno dokazivo, ali ja jednostavno ne mogu da se setim TOG momenta! Recimo trenutak kada je moja najbolja prijateljica prešla iz kategorije dobre u najbolju. Ili recimo kada su me na poslu prepoznali kao lidera. Posebno kada mi je mama postala i drugarica. Kada sam kod tate dobila ravnopravno mesto u njegovom debatnom klubu večnih mudrosti. Trenutak kada sam svom mlađem bratu postala mentor. Ili onaj kada sam shvatila da je moj partner moja srodna duša. Trenutak kada sam naučila da plivam, vozim biciklo, zadam smrtonosan udarac. Pa čak i onaj kada sam napokon prihvatila odlazak vremena, prolaznost boli i praštanje smrti. Kada sam spoznala svoju pravu snagu i moć nad pošastima…nema TOG trenutka, baš tog trenutka kada se neznavena JA oprašta od prosvetljene MENE.

I to mi mnogo smeta, jer ja želim da ovekovečim BAŠ te trenutke, trenutke kada sam postajala bolja verzija sebe, kada nisam išla u krug, već se nalazila na prekretnici; kada sam pronalazila svoje neprocenjive bisere, koje bih kasnije trampila za još dragocenije životne mudrosti. Verovatno su ti biseri negde u mom ličnom tamnom vilajetu, na sigurnom, bez mogućnosti da implodiram konstantno se boreći protiv moje lične Kvake-22. Ali bih, ipak, volela da se setim barem jednog od ključnih trenutaka u mom životu, da spoznam kojim notama je obojena moja Mesečeva sonata. Želim da slavim te trenutke mnogo više od svojih rođendana, godišnjica, jubileja, jer upravo ti tranzitorni momenti čine MENE.

Ne bih volela da se obistine one bapske priče gde ti se u trenutku smrti izlistaju svi najbitniji momenti života – na kraju krajeva, u čemu je poenta? Volela bih da ih se setim, jer bih ih nizala kao najvredniju nisku bisera, i onda je prodavala drugima kao opšte, aksiomatične životne mudrosti. Možda bih tako i našla svoju sjajnu, zlatnu sredinu, a ne da očekujem da se manifestuje u odrazu sunca kroz prizmu čaše viskija.

Ako je neko, tamo negde, uspeo da uhvati te svoje ključne trenutke, volela bih da mi se pridruži na ovoj terasi, da i mene nauči kako se stvarno vrednuje život.

 

Izvor fotografije www.fastcompany.com
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ