LIFESTYLE     23.09.2016.

Ljubav u neverno doba

Nakon što danima nisam palila televizor, uoči vrele večeri na Blagu Mariju i bakin rođendan, upalim i pronađe me film Frida Kalo. Moja inspiracija, moje sećanje na prošle neželjene i neprežaljene živote, ali i uspomena na čas Teorije savremene umetnosti. Uspomena na momenat deljenja socijalnog realizma u slikarstvu i životu, sa kolegama. Bilo je to između časova baleta, odmor nogu i užitak duha.

Gledam poznate mi scene u boji kako se smenjuju na ekranu, sada već sa svešću šta predstavljaju. Umetnost u službi kritike društva. Poput iskrivljenog ogledala likovi filma su nam daleki, previše šareni i komični, jedan ludi slikar i buduće luda devojka, ali onda ona preživljava tešku, a ipak slučajnu nesreću u tramvaju, ostaje maltene bogalj, ali sa strašću u srcu. Odjednom nam priča zvuči poznato i sve je bliža našem umu i životu.

Frida, njena lepota, prkos, čaroban duh i vrela narav, i Dijego, ljubav njenog života iseckanog bolovima, debeli čovek sklon poligamiji, skupih slikarskih ruku. Dijego, druga njena najveća nesreća, prva beše ona koja ju je učinila slavnom i večitim upijačem bolova.

Dvoje različitih ljudi, povezani umetnošću, političkom pripadnošću, patnjom. Postavljaju nam u ruke pitanja može li nekoga utešiti patnja, može li nekoga patnja učiniti uspešnim. Veza dovoljno jaka da potraje doživotno. Toliko ideja, slika, koje bi same dolazile šarene u svojim veličinama. Ispred očiju, ali samo uz prisutnost neverovatnog bola u predelu tela. Njihovo je lečenje, pogotovo Fridino, omogućeno slikarstvom. Istovremenost inspiracije bolom, okidač za pojavu slika u prostoru koje bi trebalo uhvatiti i razonoda uma namučenog telom. Međutim…

Cela priča koja se odvija nama ispred očiju, o životu umetnice, dobija sasvim novi tok kada on svečano izgovori, pored želje za brakom, tu jednu njemu potpuno nebitnu stvar- „ja nisam sposoban da budem veran“. Pored već komplikovanih pitanja o korisnosti patnje tokom stvaranja, o kritici društva kroz umetnost, o socijalizaciji i realizmu tog vremena, vremena sličnom današnjem, osim ljubavi kao vođe, na scenu života, muška figura, glavni lik filma, uvodi pojam „vernost“.

Šta je vernost? Kad se dvoje vole, nekad i bračno, da li je to onaj prećutni tajni dogovor da nećemo varati jedno drugo u toj vezi ili braku? Šta se pod varanjem podrazumeva, da nećemo spavati sa drugima ili da nećemo gledati osobe suprotnog pola, maštati, viđati se, jesti i piti i provoditi vreme sa drugima?

Vernost. Ceo svet se hrani govorom o njoj, dok i dalje postoje samo pitanja. Što je najgore, i u vremenu filma, i u vremenu današnjem na platnu života, vernost je teška i za spoznaju i za praktikovanje. Reklo bi se da u ljudskoj prirodi uma nije moguć duži vremenski period vernosti jednoj osobi. Um je žedan za onom vatrom novog, za uzdasima početaka i njihove zablude u trajanje. Svesna svega, Frida, sa osvrtom na unutrašnjost, pažljiva prema svom izvoru ideja pita: „ Možeš li mi biti odan?“ Žena, čak i u filmovima, služi komplikaciji sadržine priče.

Kada bi svi bili toliko otvoreni i u prvom mahu svoju nesposobnost na dlanu pružali. Iskrenost ispada dar koji čuvamo samo za voljenu osobu.

Da li i koje veze ima ljubav s vernošću i kakva je odanost komplikacija?

Reklo bi se da su iskrenost, ljubav i vernost, neodvojiva celina, a odanost zamena za vernost. Kao temena trougla, raspadaju se oduzimanjem. Dijego jeste varao Fridu, ali joj je bio odan, kako je od njega i tražila i uvek joj se vraćao. Valjda je to vraćanje potvrda trougla opstanka veze. Vredi pokušati voleti, kao vetar u leđa stvaralaštvu i pokušaj smanjenja bola. Što iskrenije i verno delo, omogućava duže trajanje nakon stvorenog.

Ravnomerno smenjivanje slika na traci nakon tri sata se prekida, moje kolege i ja igramo dalje u toku uspomene, dok u sadašnjosti prolazi i 75ti rođendan moje bake. Tema stvaranja socijalnog kritičkog realizma tek je začeta kao i pitanja ljudskog uma o preživljenoj patnji i njenom korišćenju za velika dela. Našu ćemo patnju odneti sa sobom, a dela će ostati. Koraci naših suza trajaće zabeleženi na papiru, platnu, snimku, notom na instrumentu ili stopalima na sceni.

Frida Kalo je za sobom ostavila veliki broj slika, uhvatila ih je u njihovoj beskonačnosti, zabeležila statikom u srcima drugih i omogućila da i mi danas spoznamo trunku njenog bola. Nije nam ostavila nikakav recept ili prečicu na našem putu. Možemo je samo umiljato pitati, kao glumac potrebu za šaptačem:

„ Reci mi svoje planove, Frida.“

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ