LIFESTYLE     14.08.2016.

Lepota humanosti

„Ako želiš da vidiš promenu u svetu, ti moraš postati ta promena!“

Započeću ovu priču neprocenjivim, gore navedenim, rečima nekog daleko mudrijeg od mene.  Često bih u životu u momentima tuge i razočarenja morala sebe da podsetim da se promeni mogu nadati tek onda kada dam sve od sebe da deo te promene i budem. Na tom putu nailazila sam na mnoga iskušenja i ne mogu reći da je uvek bilo jednostavno, ali je nesumnjivo bilo vredno. Boravimo u zemlji gde se toliko teško živi da su ljudi izgubili svaki osećaj za druge, za njihove potrebe i muke. Ljudi se udaljavaju jedni od drugih, beže u svoje svetove i biju svoje bitke. Sigurna sam, takav život je lak, ali pitam se koliko je lep? Šta je sa onim neprocenjivim osećajem koji sledi nakon osmeha gladnog deteta pri prvom zalogaju kifle koju smo mu kupili? Možemo li pokazati znake humanosti makar iz tih, donekle sebičnih razloga? Te sreće koja nas obasipa u trenucima tudje radosti. Ili smo zaboravili da možemo biti srećni i kada je drugima lepo, kada to nema nikakve veze sa nama? I dalje , verujem da nismo. Sve i da jesmo, život je dovoljno dug da se promenimo i ja želim da budem ta promena koju tražim u ljudima.

ii

Nedavno sam lutajući na internetu naletela na priču o šestogodišnjem dečaku koji celo leto prodaje maline kako bi zaradio za svoj školski pribor. U prvi mah me je ta priča rastužila jer sam mišljenja da svi zaslužujemo bezbrižno detinjstvo i da su zrele godine tu za brigu o novcu i preživljavanju. Nedugo zatim, ta tuga se prelila u znatno lepši osećaj- poštovanje. Obuzela me je sreća zato što u ovom modernom svetu gde deca imaju diskutabilne uzore i gde je marljivost osobina koja polako, ali sigurno gubi na ceni ipak postoji neko drugačiji, neko ko se ne stidi da svojim trudom stekne sve one osnovne stvari koje većina nas dobija od roditelja.

mm

Poželela sam da taj tekst podelim sa drugima kako bih ih inspirisala i motivisala. Igrom slučaja ili ne,  u toj nameri naletela sam na jednu, rekla bih, društveno uticajnu osobu koja čak ni ne boravi u našoj zemlji, ali kako smo sa istog govornog područja veoma brzo smo se razumele. Od nje sam, znajući da se bavi ljudima i njihovim problemima, očekivala „samo“ da pohvali tog dečaka na nekoj od društvenih mreža. Međutim, ona je pokazala spremnost da iskoristi svoju popularnost i obavesti medije iz mesta u kom dečak boravi o njegovoj priči, verujući da će mu oni pomoći. Tako je i bilo, koliko sutradan bila sam svedok jedne od najlepših fotografija koju sam ikada videla. Mališan je u knjižari birao svoj školski pribor koji je dobio na poklon. Osećaj je fenomenalan. Internet je po ko zna koji put pokazao svoju snagu. Maleni dečak, gospodja koja je obavestila medije i ja živimo u tri različite zemlje na Balkanu i cak se ni ne poznajemo, ali smo akteri jedne poučne priče sa prelepim krajem. Nekada se čak ne morate odreći ničega, a nekome ste ulepšali dan, možda čak i život. I što je još bitnije dali ste kap jednom velikom okeanu humanosti, pokazali ste svetu i sebi da se stvari ne menjaju mišljenjem, već primerom.

Jer „Gde postoji ljubav, tu postoji život“ .

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ