LIFESTYLE     22.08.2016.

Ko su naši istinski idoli i u čijoj su senci?

Od malena sam vaspitavana da se sa istim poštovanjem ophodim prema direktoru i domaru.  Rečeno mi je da se ljudi dele isključivo na dobre i loše i ja sam to bez preteranog razmišljanja  prihvatila. Bilo mi je prilično logično zašto je to tako i zapravo mi nije bilo jasno zašto mi se to govori. U detinjstvu je to bilo dosta jednostavno, svi smo imali manje-više iste džeparce i ugledali se na mamu, tatu, starijeg brata ili sestru i eventualno omiljenog sportistu ili glumca. Problemi su kao po običaju došli s pubertetom. Tada smo počeli među sobom da pravimo razlike i svrstavamo se u grupe u zavisnosti od patika koje smo nosili, bicikla koji smo vozili ili kapaciteta memorije na telefonu koji smo dobili (sreća, tada nisu postojali telefoni sa kamerom priča bi inače dobila još veće razmere) .

Činjenica da se deca vremenom kvare i da smo svi s godinama izgubili manju ili veću dozu naivnosti jasno se ispoljila i kada je o ovoj temi reč.

Javnost nam je postepeno nametnula još sramnije kriterijume, potpuno drukčije od onih koje smo svi kao deca negovali. Odjednom smo suočeni s tim da se mnogo bolje živi od estrade i džet-seta nego nauke. Preplaćenost takvih delatnosti (ili u još gorem slučaju nemanja delatnosti) imala je nesumnjiv uticaj na pravac mnogih od nas, naročito onih sa kliznim karakterom.

Počeli smo kolektivno da pridajemo značaj i divljenje ljudima kod kojih su profesionalost i moral pod ogromnim znakom pitanja. Kao posledicu toga dobili smo društvo u kome se knjige sve manje čitaju, a obrazovanje tretira kao roba, u kome se deca leče sms-om, baš kao što se biraju pobednici muzičkih takmičenja ili reality programa, društvo gde svaka sledeća generacija rizikuje da bude praznija.

Sa idolima koje smo sami napravili (neke iz blata u zvezde vinuli) ni društvo nam ne može biti drukčije. Valjda zato što idoli najbolje reflektuju društvo na čijem se čelu nalaze.

Pitam se onda ko su moji idoli i šta ih razlikuje od ovih aktuelnih?

Je li to možda baka Radmila koja svaki dan nasmejana prodaje cveće kod Futoške pijace ne bi li platila sebi kiriju?  Ili je to svaki tinejdžer koji bira da briše stakla na pumpama umeto da džepari po autobusima? Ili onaj koji vredno rešava matematičke probleme i pobeđuje na takmičenjima? Možda su to svi sportisti i ambasadori koji nam svetlaju obraz gde god stignu? Oni ljudi koji su izgubili živote u borbi za domovinu?

Sigurna sam to je i komšinica sa petog sprata koja nije mogla imati decu, ali nas sve u zgradi snabdeva bombonama i dobrim savetima. Nemojmo izostaviti ni Dejvid Bouvija kao idola svog vremena.

Rekla bih i da je to svaki otac koji se budi u tri ujutru da doveze ćerku sa 18og rođendana, pa u šest ponovo ustaje za posao i pravi se da mu ništa nije teško. Ne bih smela da zaboravim i da je to svaka majka kojoj se nikada ne jede poslednja voćka iz korpe. Mislim da su to i Dragan Nikolić, Miodrag Mandić Manda i Bata Živojinović.

Možda je to svako mlado biće koje traži odgovore, a ne instant rešenja. Svaki muzičar, glumac, slikar , profesor i kompozitor koji nas svojim radom uči kako se voli, kako se živi i kako se bori. To su svi oni koji veruju u nas i daju dublji smisao svemu. Oni od kojih učimo i čijem radu se divimo.

Bitno je ne zaboraviti, na kraju svi napuštamo ovu planetu. I manje je važno da li bosi ili u najskupljim cipelama, ono što se računa jesu koraci koje smo načinili i šta smo s njima postigli. Jer i našoj deci će trebati uzori i to je naša najveća odgovornost.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ