LIFESTYLE     27.07.2016.

Kakva smo bili deca, a kakvi smo sada ljudi?

Detinjstvo. 

Najbezbrižniji period života. Najlakši i najjednostavniji. Ne mariš za to da li su ti pantalone pocepane, jesi li gaće obukao naopako, šta ćeš i da li ćeš jesti, pošto mama brine za to, a na kraj pameti nemaš šta su to računi, porezi, obaveze, i ono što je u tom trenutku najvažnije-nemaš pojma kakvi su ljudi.

Kad si dete radnim danima ideš u vrtić. Od šest ujutru do dva, tri popodne. Vratiš se presrećan jer je vreme da se beži napolje. Na brzaka pojedeš ono ručka što ti je mama spremila, obuješ patike i dok ne stigneš da ih zavežeš već si se našao na igralištu. Tu je staro društvo iz kraja, igrate lopte, ne zna se čija je, ali kad ste svi na okupu ona je zajednička. Padneš, nasmeješ se sa ostalima, otreseš kolena i nastaviš dalje. Kad si dete jurke i žmurke su ti sinonimi za pustolovine. A onda istražuješ po travi, naletiš na puža pa mu fascinirano svi pevate “pusti puže rogove“. A onda ga baciš jer si se smorio što puž ne izlazi.  Kad si dete jedeš slatkiše u neograničenim količinama i niko ti ne broji kilograme. Uvek ti spremaju šta voliš, kupuju ti i oblače te, a tebe baš briga da li su ti pantalone crvene ili zelene, a daleko od toga da znaš koje su ti marke patike. Važno ti je da ti je sve to udobno dok se vereš po drveću i kradeš trešnje. Kad si dete ne mrziš. Smeješ se, pevaš i ne misliš o stvarima koje nemaju veze sa Digimonima u osam uveče i kolačima koje baka uvek nekom magijom ima kad ti dođeš u posetu. Voliš svim srcem, grliš i raduješ se svemu. Kad si dete ljubiš mamu u nos dok ti priča basne, a tati se guraš u zagrljaj dok čita novine. Raduješ se svakom novom danu jer noću uvek zaspiš bezbrižan.

A kad dođe vikend, a još si dete, e to je onda prava avantura. Ura za slobodu i nema vrtića! Ustaneš pre petlova, probudiš mamu i tatu, jedva im dozvoliš da popiju kafu i dok si rekao “idemo“ već ste u kolima. Idete na reku, izletište, u selo, na bazen, u šumu, bilo gde. Jer je vikend vreme kad ni mama ni tata ne rade, ti ne ideš u vrtić i prilika je da se porodično zabavlja. Grlite se, mazite, ljubite i jako glasno smejete. Tada je radio u tatinim kolima hvatao tri stanice, pa su se sve pesme uglavnom već znale napamet. Valjaš se sa njima po travi, pa te onda oni jure. Ti bežiš, a oni su kao sporiji od tebe. Znaš da te puštaju namerno da im izbegneš, ali si opet srećan. Znaš da te vole. I to ti je bilo sasvim dovoljno za tvoj malecki život. Kad si dete ne vidiš šta se dešava oko tebe. Crna i siva boja u tvojim očima ne postoje. Sve je ružičasto. Vratiš se sa svojima kući, prljav i mokar od znoja, majka te okupa i umesto Digimona koji su radnim danima, sada sa njima na kauču gledaš Srećne ljude ili Porodično blago. Zaspiš na pola serije, pa te tata prenese u krevet. Kad si dete slušaš Branka Kockicu i presrećan si što ga imaš čak i na kaseti. Toliko ga vrtiš u krug da kad tvoja mama negde drugde čuje njegove pesme hipnotisano počne da peva dok joj prijateljice govore: “Joj znam i moje dete po ceo dan peva tu pesmu“ . Kad si dete namame te šećernim vunama, bombonama i kolačima. Ljubiš kuce i mace u njuške, jedeš pesak i brojiš modrice. Kad si dete ne govoriš šta ne misliš, ne gledaš Dnevnik i ne čitaš novine. Kad si dete ne pravdaš se nikom i ne očekuješ da se iko pravda tebi. Kad si dete, jednostavno si dete. Spokojan i srećan.

A onda odrasteš. Sve nekad tako nebitno i neprimetno odjednom postane glavna okupacija tvog života. Prijatelji, škola, veze, roditelji, posao, obaveze. Sve ti smeta, sve te guši, sve te nervira. Crna hronika, kriza u državi, ne sviđa ti se premijer, ne odgovara ti posao, nervira te partner, prijatelj te izdao. Sve nešto odjednom postane toliko važno i toliko teško. A tako si nekada mislio da je život samo čaša mleka i sto grama čokolade. Pa se razočaraš u sve živo jer ono dete u tebi i dalje veruje u iluzije i bajke. I onda se desi ono najgore. Ubiješ to dete u sebi. Nestane sva ljubav i radost koju si imao. I onda budeš neko koga ‘keva’ previše zapitkuje, a ‘ćale’ samo kritikuje.

A onda izađeš na ono igralište sa kog nisi odlazio dok te majka metlom nije uteravala u kuću. Pre dosta godina. Sedneš na klupicu i posmatraš. Dosta toga se promenilo, deca su drugačije obučena, svađaju se malo oko lopte, plaču kada padnu, ne znaju najbolje ko je Branko Kockica, slabo su čuli za Digimone, ne igraju se žmurke, ne oduševe se kad vide puža, i ne vole trešnje. Ali suštinska stvar je ostala ista. Oni su idalje deca. Spokojna i srećna.

I onda se opet zamisliš. I znaš da će i oni jednoga dana porasti. Svi će jednog dana postati odrasle osobe. I svima njima jednog dana neće odgovarati sistem države, kasirka u Maksiju, cena hleba ili komšije što non stop galame kada se njima spava. Svima nama i dan danas nešto smeta i ne odgovara. Svima nama će uvek nešto smetati. Ali to nikada neće biti razlog da ubijemo decu koja žive duboko skrivena u nama. Ona su se sakrila. Uplašila su se čoveka u kog smo se pretvorili. A ta deca u nama znaju da mi u biti nismo takvi. Hladni, ogorčeni, površni i puni mržnje. Ta deca znaju da bi sada najradije uhvatili onog drugara što se sakrio iza žbuna pod ruku, odveli na ringišpil, raširili ruke i rekli: “Ma pusti ti ovo, mi imamo nas!“ . I uvek imamo nas. Sebe odraslog i sebe malog. I uvek to dete u nama treba da živi i razdrma nas kad nas obuzmu loše misli i krenemo da radimo loše stvari. To dete u nama zna da bi se pokajali zbog mnogo toga. I kada se ponsemo nepromišljeno, i krene da nas grize nešto, to nije savest, ne. To je baš ono malo biće koje smo bili pre mnogo godina i koje nije ni znalo da takve grozne stvari postoje na svetu i zato se sada ljuti što smo baš takvu stvar uradili. Ono nas grize i pita nas zašto smo takvi postali, a ne savest.

Zato, nemojmo ubijati decu u nama, koliko god zvuči smešno, ali ona nas čuvaju.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ