LIFESTYLE     20.04.2017.

Istinita priča: Sonjina priča će vas dovesti do suza! VIDEO

Sonja Despotovski Dimitrijevski je rođena u Makedoniji 1965. godine. Nakon par meseci od njenog rođenja, zajedno sa svojom porodicom, prelazi da živi u Beograd. Imala je prelepo, bezbrižno detinjstvo. Bavila se od malih nogu košarkom. Ostvarivala je sjajne rezultate. Osnovnu školu završava kao vukovac i upisuje srednju elektrotehničku školu „Nikola Tesla“. Inače, njena velika želja je bila da postane frizer. Oduvek je bila zaljubljena u tu profesiju. Roditelji se sa tim nikako nisu slagali. Smatrali su da bi, kao odličan đak, trebalo da ide u drugom smeru. Godine su prolazile, Sonja je izrasla u prelepu devojku. U toku srednje škole završila je i manekenski kurs kod Nene Dedić i Marije Kranjc (najpoznatije jugoslovenske modne kreatorke). Iza nje su brojne uspešne modne revije, ali se nije dugo zadržala u tom poslu. Htela je da nastavi školovanje i upisuje geografiju na PMF-U. U međuvremenu, završava frizerski kurs i dobija posao u hotelu „Moskva“ zajedno sa Cvrletom, sada poznatim beogradskim frizerom. Izlazeći, u tada najpopularnije klubove „Dugu“ i „Nanu“, upoznaje svoju prvu ljubav. Radio je kao konobar u „Nani“. Imala je 19. godina. Problemi nastaju kada saznaje da je taj dečko musliman. Njegova porodica nije nikako odobravala tu vezu.  Zbog njihove ljubavi su, čak, bežali i na ostrvo Pag u Hrvatsku, gde su radili celo leto. Sonja tamo ostaje u drugom stanju. Nisu mogli više da izdrže toliki pritisak i vraćaju se za Beograd, a ona odlazi da živi kod njegovih. Doživljavala je svakakva maltretiranja od strane njegove porodice.  Radila je najteže poslove, niko je nije poštovao i sve to samo zato što nije iste vere. Ubrzo je izgubila i bebu od tolike količine stresa. Postalo je nepodnošljivo. Jednog dana samo je pozvala svog starijeg brata, Vladu, da dođe po nju. Čvrsto je odlučila da prekine ovu priču i da počne ispočetka. Od tog trenutka otvara se novo poglavlje u njenom životu.

Ivana i Sonja

Odmah sutradan, nakon što se vratila kući, prekinula je studije i odlazi kod tetke u Dansku. Nije želela da dopusti sebi da poklekne i pomiri se sa njim. Znala je koliko će biti teško, ali nije odustala. U Kopenhagenu se zapošljava u frizerskom salonu kod nekog Pakistanca. Morala je da se uda zbog papira. Lepo je zarađivala, upoznavala je nove ljude, novu kulturu. Pokušavala je da pronađe svoj mir. Međutim, u nju se zaljubljuje kućni prijatelj od tetke i teče, Marko. Sonja nije zelela da se zabavlja sa njim. On nikako nije mogao to da prihvati, čak joj je pretio i smrću! Sva sreća, u medjuvremenu, ona upoznaje i ulazi u vezu sa drugim momkom, koji je  uspeo da je zaštiti. Marko, zbog nemoći i očaja, odlučuje da joj se osveti. Prijavljuje policiji kako Sonja, zapravo, ne živi sa suprugom. Policija joj dolazi na posao i zahteva od nje da ih odvede tamo gde živi. Sonja doživljava šok. Nije imala puno vremena za razmišljanje. Odvodi ih do stana gde je ziveo taj čovek za koga se udala. Policija shvata da ona ne stanuje tu, nigde nije bilo njenih stvari. Odvode je kod tetke da spakuje nešto stavri. U roku od pola sata su je ukrcali na trajekt za Nemačku. Sonja je tada imala samo 22. godine. U to vreme nije bilo mobilnih telefona, a naredna tri dana niko ništa nije znao o njoj. Prepuštena je bila sama sebi. Ni ona sama sada ne zna odakle joj toliko snage u tom trenu, iako se tresla od straha. Sama na sred mora. Ne zna šta je čeka sutra. Stiže u Nemačku. Nemački ne zna, engleski slabo. Uspeva da dođe do železničke stanice. Na peronu provodi drugu neprospavanu noć, oko nje narkomani, beskućnici, ali više ni nema strah. Sutradan ulazi u voz za Minhen, iz Minhena za Salcburg. U vozu za Salcburg joj se udvarao neki Šveđanin. Obećavao joj je zivot iz snova, a na njoj je samo da bude lepa. Nije mogla da veruje šta joj se dešava. U Salcburg-u h, konačno, pronalazi voz za Jugoslaviju, tj. za Beograd. Zapala je u kupe pun Albanaca. Jako se uplašila. Kako je ne bi dirali, ona im je dala nešto novca. Nije mogla više da izdrži, umor je savladao i zaspala je. Ujutru je primetila da joj je zlatna narukvica nestala sa ruke, ali bila je srećna što se njoj ništa nije desilo. Posle tri dana puta, stiže živa i zdrava kuci.

Nakon kraćeg vremena, tetka i teča uspevaju da joj srede papire i Sonja se ponovo vraća u Dansku. Pronašla je novi posao i nastavila život tamo. Odlučuje da Novu Godinu provede sa prijateljima u Brogradu. U to vreme njen drug, Drage, bio je na odsluženju vojnog roka na Zvezdari. On je rođen u Danskoj, tamo je živeo i radio. Sonja ga je upoznala preko sestre od tetke. Postali su jako dobri prijatelji.  Molio je da ga „izbavi“ iz kasarne za Novu godinu. Kada je stigla u Beograd, odlazi do kasarne. Pokušala je da ga „izvuče“. Obratila se čoveku na portirnici. Posle par minuta je došao njen drug Drage. Kaže Sonji da mu je vodnik rekao da ga pušta, ali pod jednim uslovom. Uslov je bio da i on ide sa njima na doček Nove godine. Kada je to čula, pomislila je u sebi da taj vodnik sigurno nije normalan. Drage joj pokaza ko je on, a Sonja  se na prvi pogled zaljubila. Istog trena je znala da je to neko sa kim želi sve. Vodnik Dejan je budući Sonjin muž. Svi zajedno su proslavili Novu godinu, a oni su tu noć započeli njihovu vezu. Ona je morala posle nekoliko dana da se vrati u Dansku. Krenula su dopisivanja, dugi telefonski razgovori. Sve više su nedostajali jedno drugom, tako da Sonja već u februaru ponovo dolazi u Beograd. Dejan, kao vojno lice, nije smeo da napušta Jugoslaviju. Posle samo dva meseca veze na daljinu, oni su ozbiljno razgovarali i Sonja donosi odluku da više ne zivi u Danskoj. Tamo joj se bilo sve i smučilo, već je bila jednom deportovana, nije više bilo to to. Odlazi samo po stvari i zauvek se vraća kući. Čim se vratila, Dejan je zaprosio u kafani „Mornar“. Nakon prosidbe, iznajmljuju stan na Mirijevu i počinju da zive zajedno. Sonja ubrzo ostaje u drugom stanju. Kada je bila u četvrtom mesecu trudnoće, napravili su divnu svadbu. Venčanje je bilo devedesete godine u julu.

Jako lepo su se slagali, neizmerno voleli, poštovali, razumeli. Pravili su planove za njihov zajednički život i pripremali se za bebicu. Iako jako mladi (samo po 25. godina su imali), bili su jako zreli i tačno su znali šta žele. Iste godine, 27. decembra, na svet dolazi njihov sin Bojan. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Nakon tri meseca, Dejan, kao oficir JNA, dobija prekomandu za Pančevo. Morali su da se presele. Iznajmili su  kuću i prešli da žive u Pančevo. Kada su odlazili iz stana na Mirijevu, Dejan joj je rekao da ima je ovo bio najlepši period zivota. Sonja nije mogla da veruje šta on priča, mislila je da je ceo život  pred njima, tek će oni da uživaju. U tom trenutku nije ni bila svesna da je Dejan bio u pravu. U martu 1991. godine počinju nemiri u Hrvatskoj. Nije prošlo ni petnaest dana od kako su se preselili, njega zovu na ratište u Petrinju. Ostavlja Sonju sa četvoromesečnom bebom i odlazi u Hrvatsku po dužnosti. Rečeno im je da će tamo biti oko dve,tri nedelje, a ostao je osam meseci. Za osam meseci svoju ženu i dete video je svega tri puta, po dan – dva. Sonja noćima nije spavala. Isplakala je more suza. Razne misli su joj prolazile kroz glavu. Bila je sama u toj  kuci u Pančevu, jer je isčekivala i verovala da će se Dejan svakog trena vratiti. Prolazili su dani, meseci, o njegovom povratku nije bilo ni reči.

Jedne noći se i danas seća  „sa knedlom u grlu“! Bila je sama sa detetom u kući. Nije imala nikog poznatog u okolini. Bila je strašna oluja. Tačno u ponoć neko joj je zvonio na vrata. Misli da je u tom trenutku posedela! Nije otvorila i nikada nije saznala ko je to bio. Celu noć je preplakala, preispitvala se i grlila svog sina. Oka nije sklopila. Nakon toga, njeni roditelji su joj iznajmili stan na Karaburmi, da bude blizu njih, dok je Dejan na ratištu.

Za Bokijev prvi rođendan Dejan dolazi da ih vidi. To je bio treći put da su se videli sa osam meseci. Dok je bio sa svojom porodicom, javljaju mu da su njegova najbolja tri druga iz kasarne poginula i da im je to bilo namešteno od strane pukovnika Letića. Kad je Sonja to čula, molila ga je da se više tamo ne vraća. On nije hteo da čuje za to. Nije želeo da njegovo dete sutra ismejavaju zbog oca koji je kukavički pobegao. Nije zeleo da ga posmatraju kao dete dezertera. Ta dva dana su divno proveli, proslavili su i Bokijev rođendan. Na rastanku Dejan je Sonji poklonio bedž grupe „EKV“ sa natpisom “Samo par godina za nas”, kao da je nešto predosećao. Ispraćajući ga na autobus, nije ni slutila da ga gleda i ljubi po poslednji put. Hrabro se vratio tamo, iako je bio svestan da je opasnost velika. Desilo se ono najgore. Poginuo je nakon dvadesetak dana i svojoj porodici se vratio u limenom kovčegu. Sedamnaestog januara 1992. godine  javljaju Sonji da je njen Dejan poginuo. Svekar je pozvao i samo izgovorio da njega više nema. U tom trenutku Sonja mu je peglala mantil. Otišla je do Bokija, čvrsto ga zagrlila, počela  da plače i samo je ponavljala kako on više nema oca. Bilo je strašno. Sve se u njoj slomilo! Istog dana javljaju njenoj sestri od ujaka da je i njen suprug poginuo. On je bio na ratištu kao dobrovoljac. Mislili  su da neko šali sa njima, nije nikako želela da poveruje da Dejana više nema. Nažalost, bila je istina. Tada kreće njen pakao i borba.

Naredne dve godine bila je u strašnoj depresiji. Potpuno se posvetila sinu. Jedino u njemu je  pronalazila utehu. Nijedan dan nije  prošao bez suza. Stalno je nosila crninu, nije izlazila, nije imala želju ni za čim.  Često se pitala čime je sve ovo zaslužila, ali odgovora nije bilo. Svi su se bili zabrinuli za nju, čak je i Dejanov otac molio da se otrgne, jer je jako mlada, ceo život je pred njom. Ništa nije dopiralo do nje. Gledala je samo  da obezbedi svog sina i ništa je više nije zanimalo. Uspela je da ostvari penziju i invalidninu. Uslov da to prima je bio da ne sme da se zaposli i da ne sme više da se udaje. Tada je saznala, da kao udovica vojnog lica sa detetom, ima apsolutno pravo na stan od vojske. Kreće borba sa vetrenjačama, a godine su prolazile. Išla je od vrata do vrata, niko nije imao razumevanja. Šikanirali su je i ponižavali. Govorili su joj da  je ona iz Beograda i da može da se snađe, a da ima mnogo izbeglica koje nemaju krov nad glavom. Zatim joj je neki pukovnik  rekao da će dobiti stan, ali ako izađe sa njim na večeru. Dodeljivali su joj već pune stanove, nudili joj prinudne smeštaje. Njena svakodnevna borba trajala je sedam godina. Pored toga, radila je sve vreme kao frizer na crno. Tri puta je padala u nesvest zbog ogromne količine stresa. U međuvređenu se vratila da zivi kod roditelja, jer više nije imala finansijskih sredstava da plaća stan. Jednog dana pukao joj je film. Nije više imala ni trenutak strpljenja. Otišla je kod jednog pukovnika i otvoreno mu zapretila. Rekla mu je da očekuje ključeve od stana sutradan u osam ujutru, ne bude li bilo tako, celu zgradu diže u vis. Jasno je stavila do znanja da neće odgovarati, jer zbog svega što je proživela, njeno psihičko stanje nije bilo najbolje. Napomenula je  da u kući ima dosta oružija, koje je ostalo od njenog muža i da je izbor na njima. Ili će ona dobiti stan, ili će ih sve pobiti, nije bilo treće opcije više u njenoj glavi. Sa neljudima je moralo tako. Na taj način je i dobila stan. Sutradan su je ključevi čekali.

Nakon silnih borbi krenuli su zdravstveni problemi. Uvećanje štitne zlezde zbog ogromnog dugogodišnjeg stresa, aritmije. Počinju problemi sa kičmom. Do danas ima šest dijagnoza u kičmi, proglašena je za radno nesposobnu osobu. I pored toga, kada kod joj je zdravstveno stanje dozvoljava, ona radi. Za njene 52. godine selila se trinaest puta. Stalno je nailazila na prepreke u zivotu, ali nikad se nije predavala. Kada je mislila taman da je malo stala na noge, doživela je sa mamom saobraćajnu nesreću. Tada je njena mama polomila vratni pršljan, a ona je prošla sa lakšim povredama. Na svu sreću, obe su se uspešno oporavile. Pre dve godine su lekari sumnjali da boluje od karcinoma materice. Hvala Bogu, ispostavilo se da nije tako, a ona je uspela da dovede zdravstveno stanje pod kontrolu. Upravo od karcinoma je izgubila tetku, dva ujaka, oca. Skoro joj je kuma preminula od iste bolesti. Ali, ona ni tada nije posustala, nije dozvolila da postane žrtva, jer je imala cilj pred sobom. Cilj je bio da od Bojana napravi dobrog čoveka i obezbedi mu što bolji  život. Lavovski se borila da on što manje oseti nedostatak oca.

Godine su prolazile, a Sonja je za sve pronalazila snagu u svom sinu Bojanu. On je izrastao u predivnog momka. Završio je Fakultet za informatiku i računovodstvo na Singidunumu, trenutno je na master studijama. Nedavno je verio  svoju devojku Adrijanu, a počeli su i da žive zajedno. Sonja željno iščekuje svadbu i unučiće!

Prošlo je već dvadeset pet godina od smrti njenog Dejana, ali ona više nikada nije osetila takvu ljubav. Upuštala se u veze zbog straha od samoće. Te veze nisu ni opstajale. Danas pored sebe ima Pecu, sa kim je već petnaest godina, a upravo ih je spojio taj strah. Jedno drugom pomažu, poštuju se i ulepšavaju slobodno vreme. Uvek, ali uvek pronađe razlog za smeh i sreću. Voli da čita knjige. Putovanja su njena strast. Veliku ljubav gaji prema cveću i biljkama. Uziva u sađenju i brizi o njima. Obožava salu, druženje sa dragim osobama, dobar provod u Skadarliji. Svašta je u životu zadesilo, ali nikada nećete čuti od nje kako „kuka“.  Uspela je da očuva svoj vedar dug! Mnogo puta se upravo i šali na svoj račun.  Naučila je da sreću i zadovoljstvo pronalazi u malim stvarima, a to je i održalo u najgorim trenucima života.

Dragi naši čitaoci, Sonja vam poručuje: „ Čovek nije svestan koliko je jak, dok se ne nađe u nekoj teškoj situaciji. Ali, ništa ne traje večno, ni tuga, ni sreca. Zato je poznata ona rečenica o kiši i suncu, jer život ne zna drugačije. Moramo biti svesni da prošlost ne možemo da promenimo, ali  budućnost možemo. Zato, osmeh na lice, budite ljubazni, pomozite nekom kome je potrebno, budite mudri. A najbolji dokaz mudrosti je dobro raspoloženje. Pametan čovek se ne obazire na gluposti. Ja nisam bila toliko mudra i pametna, ali sam uspela da se izvučem na neki svoj način i danas sam srećna sa onim što imam. Zahvalna sam Bogu na svakom novom danu. Ne odustaj! Pronađi svoj način! Jer, nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć!“

 

Ako i Vi imate neku priču koju bi voleli da objavimo pišite na  iva.ivana.bogicevic.95@gmail.com

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ