LIFESTYLE     07.12.2017.

Istinita priča: Kako se Lazaru u trenu preokrenuo život!

Lazar Milošević je dvadesetpetogodišnjak iz Mislođina, sela nadomak Obrenovca. Išao je u Osnovnu školu ,,Posavski partizani“.  Od malih nogu interesuju ga stvari koje nisu tako tipične za decu tog uzrasta. Želeo je sve da sazna o razvoju prirode i životinja. Oduvek je pokazivao sklonosti ka selu, grad ga nikada nije posebno privlačio. Njegovu pažnju su uvek zaokupirale neke stare stvari. Prvo su to bile pokvarene igračke, koje je pokušavao da popravi. A onda se njegovo interesovanje preusmerilo na neke nefunkcionalne predmete iz kuće, koji više nisu imali nikakvu upotrebu. Čuvao ih je, zeleći da otkrije kako su pre funkcionisali.  To je bio mali nagoveštaj za ono čime će se na kraju i baviti. Misli da je prekretnica u njegovom životu bila prabaka Ružica, koja mu je pričala kako su ljudi pre živeli, posebno tokom rata, jer je bila svedok istog. Obožavao je da sluša njene priče i uvek je tražio da mu sve detaljno objašnjava.

Kada je krenuo u osnovnu školu, Lazina učiteljica je kod njega primetila veliki talenat za glumu, recitovanje, igru. Učestvovao je u raznim sekcijama i išao na mnoga takmičenja iz recitovanja. Sa deset godina upisuje školu glume ,,Nenad Nenadović“. Prošao je kroz sve nivoe u njoj i završio je sa najvišim ocenama.

Nažalost, u tom periodu Lazi se razvode roditelji. To je prva teža situacija koja ga je zadesila, ne sluteći šta ga sve čeka kasnije. Bio je mali, mnoge stvari nije ni razumeo.  Najteža odluka, koju je morao tada da donese zajedno sa sestrom, bila je sa kime će da živi.  Želeo je mamu pored sebe, kao i tatu, nije bio spreman da bira!  Prvo su kratak period proveli kod majke, a zatim su se preselili kod oca i bake, jer nije mogao da se odvoji od kuće u kojoj je odrastao. Otac je često bio odsutan zbog posla u inostranstvu, trudio se da što više priušti svojoj deci, tako da je Laza najviše  vremena provodio sa svojombakom Verom.

Lazar Milošević

Nakon završene osnovne škole, upisuje građevinsku školu u Beogradu. Tokom vremena,  on sve više i više skuplja neke stare predmete,  koje su koristilinaši narodi u prošlosti i nesvesno pravi sve ozbiljniju kolekciju. U periodu dok je išao u srednju školu, počeo je, čak, i namenski da traži određene stvari. Krenuo je mnogo da istražuje o tome.

Pored toga, snima dva velika filma i dve reklame. Prvi film ,,Optimisiti“ snima za Gorana Paskaljevića, a drugi film ,,Mali kormilar“ za Marka Novakovića. Veoma aktivan je bio i na pozorišnoj sceni. U pozorištu ,,Boško Buha“ igrao je preko deset predstava! Istovremeno je  spremao i predstavu u režiji Kokana Mladenovića u pozorištu ,,Duško Radović“. Reklame je snimao za mobilnu telefoniju Crne Gore i  Ministarstvo prosvete „Gde je sada vaše dete?“. Obožava folklor i njime se bavio, takođe, dugo godina.

Igrao je u nekoluko kulturno umetničkih društava.

Na kraju treće godine srednje škole pokušao je da upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, ali ga nisu primili. To ga nije obeshrabrilo, već mu je dalo još veći podstrek za sledeću godinu, da se što bolje pripremi. Nažalost, i naredne godine biva odbijen. Dva dana nakon prijemnog ispita u Beogradu odlazi u Banja Luku, gde pokušava, takođe, da upiše glumu. Od preko sedamsto kandidata, odmah je izabran! Njegovoj sreći nije bilo kraja, jer je konačno uspeo da ostvari svoj cilj! Zarad toga je bio spreman da se preseli i u drugu zemlju, drugi grad! Čekala ga je nova sredina, novi ljudi. To leto, pred odlazak u Bosnu i Hercegovinu, provodio je sa svojim dragim ljudima i devojkom, gledao je svaki slobodan trenutak da izdvoji za njih, jer je znao da će se posle mnogo ređe viđati. Ali, stvari su krenule drugačijim, potpuno neočekivanim, tokom.

Lazar je petog oktobra trebao da se preseli u Banja Luku i krene na fakultet. Međutim, prvog oktobra doživljava strašnu saobraćajnu nesreću! Nesreća se dogodila u Mislođinu, blizu njegove kuće. On je krenuo kod svoje tadašnje devojke,  kada ga je udario automobil koji je išao blizu 120 km/h! Iako je vozač kočio, čak, 12m, silina udarca ga je odbacila 24m od mesta udesa! Od tog trenutka za Lazara više ništa nije bilo kao pre.

Tri dana je proveo u komi. Život mu je bio u opasnosti!Njegovi roditelji, Ksenija i Ljubiša, tog perioda ne žele ni da se sećaju! Bili su potpuno utučeni. Bol koju su osetili, kada su ga videli nepomičnog u krevetu, bez svesti, sa svim povredama, ne može se opisati! Bili su svesni da oni moraju biti  njegova snaga. Ksenija je bila u stanju da uradi i ono nemoguće! Išla je od lekara do lekara, raspitivala se, tražila razne stručnjake, jer je svaki momenat bio veoma bitan, ali i rizičan.Bio je na intenzivnoj nezi u kritičnom stanju.Lekari su se trudili svim silama da to stanje stabilizuju.

Nakon što mu se stanje poboljšalo,  provodi preko trideset dana na odeljenju. Prvih dana ničega nije bio svestan, razmišljao je samo da li mu se ide u toalet, da li ga boli nešto  ili ne, da li je žedan, ništa više od toga. Sve vreme su uz njega bili  psihijatri, psiholozi, pedagozi. U prvim razgovorima sa njima trebalo mu je po petnaest minuta da se seti mesta iz kojeg dolazi! Tokom tih trenutaka dolazi do potpunog preispitivanja sebe. Padaju čoveku stvari na pamet, za koje nikada nije pomislio da su moguće! I na kraju svake misli stoji ključno pitanje ,,KAKO DALJE?!“. Tek nakon nekih sedam dana počinje da bude svestan šta mu se desilo, u kakvom se stanju nalazi i kakve su sve posledice moguće. Sledi suočavanje sa činjenicom da možda više nikada neće moći da koristi levu nogu! Njemu je svaka najobičnija čovekova radnja sada bila pravi izazov! Sledi teška kako fizička, tako i psihička borba sa samim sobom. Gubi veru u sebe. Po glavi mu se vrti misao da će uvek biti nekome na teretu, pošto su šanse za oporavak bile izuzetno male. U tim momentima je, čak,  razmišljao da se sam prijavi za neki dom.

Noga kao da nije ni postojala! To je bila samo gomila polomljenih kostiju plave boje. Lekari sudugo razmatrali mogućnost  amputacije leve noge, koja je pretrpela veoma teške povrede! Bila je polomljena skoro svaka kost u stopalu! Peta je izgubila svoj oblik, kao da je bila otkinuta! Pored toga, imao je još pet preloma na istoj toj nozi! Gips nikako nije smeo da se stavlja zbog veoma komplikovanog stanja i otvorenih rana, ali lekari su odlučili da sve učine, kako bi noga bila sačuvana. Lazar je morao da trpi zarastanje kostiju bez gipsa, bez longete, bez ičega, jer su rane na nozi  morale da se ispiraju, kako ne bi došlo do infekcija. To su bili nesnosni bolovi,  nekada ni određena količina morfijuma nije mogla da mu pomogne! Jačina bola je bila toliko velika da je savijao šipke od bolničkog kreveta! Prilikom udesa, došlo je, takođe, do uklještenja nerava za levu ruku, nagnječenja grudnog koša i leđa. Na glavi je imao ogromne hematome. Bukvalno nije bilo mesta na telu gde nije bilo povrede! Lice mu je bilo unakaženo,neprepoznatljivo, puno podliva, ogrebotina preko celog obraza i čela!Prognoze su bile veoma loše. Lekari su mislili da on više neće moći da se služi levom nogom, iako budu uspeli da je sačuvaju od amputacije!

Kosti su počele da srastaju, ali nepravilo, jer nije mogao odmah da se stavi gips. On je stavljen nakon što su se rane malo sanirale. Sledi tri meseca nošenja tog gipsa i suočavanja sa samim sobom. Opraštao se od većine stvari koje voli, kao što su: folklor, gluma, životinje, poljoprivreda. Mislio je da nema više ni skupljanja etnoloških predmeta, jer su morali da se čiste, održavaju i nameštaju. Sve mu se to sada činilo jako daleko i nemoguće. Svaki dan su sledela nova preispitivanja i suočavanja sa tim šta može, a šta ne moze više da radi. U ovakvim trenucima bio je izuzetno realan, nije sebe želeo da zavarava. Takav je, inače, i u životu.

Iako se nalazio u preteškim momentima, trudio se da sebe preterano ne sažaljeva. To je nesto najgore što može čovek sebi da uradi, posebno kada se suočava sa ozbiljnim problemima, koji mogu uticati na promenu čitavog života. Donekle je bio prihvatio činjenicu da će ostati invalid, jer mu ni lekari nisu davali mnogo razloga za neko nadanje. Duboko u njemu bila je zakopana želja i misao da ponovo stane na noge, koja je iz dana u dan sve više izbijala na površinu.  Odlučio je da se suočava sa jednom po jednom preprekom.  Prva u nizu bila je da izdrži u gipsu tri meseca. Stalno je sebi ponavljao da mu je ostala čitava glava na ramenima i ruke, pa zašto ne bi iskoristio to. Mislio je ozbiljnije da počne da crta, jer ima veoma smisla za to. Došao je na ideju da napiše knjigu o svom kraju. Zatim, želeo je da nauči da plete čarape i korpe od pruća.  Tako je sam sebe bodrio, dok je ležao nepokretan u bolnici.

Međutim, kako su dani prolazili, imao je sve manje strpljenja i snage da se bori. Nastupio je period kada nikoga nije mogao da trpi u svojoj blizini. Nije želeo niko da mu dolazi u posetu, nije imao volju nikoga da vidi. Tada je sve vreme razmišljaosamo o njegovoj kući i baki, za koju je neizmerno vezan. Pitao se kako ona sve ovo podnosi, kako će sama da se izbori sa obavezama oko životinja i zemljišta, pored svih poslova koje obavlja u kući. Kako će da se izbori sa drvima za ogrev, oktobar je prošao, zima samo što nije zakucala na vrata. Mnogo mu je nedostajala, nije je video četrdeset dana. U dogovru sa njegovom sestrom i roditeljima, odlučuju svi zajedno,da je, ipak, dovedu u posetu, nakon toliko dana. Njh dvoje su bili povezani na neki poseban nacin, jer je Laza uz nju odrastao.

On se pripremao za njen dolazak, trudio se da bude jak i priseban, ali osećanja su preovladala. Susret je bio vrlo dirljiv i emotivan. Baka Vera nije mogla da poveruje u to što vidi, u to kako njen Laza izgleda! Zaplakala je na sav glas! Ko kod se u tom  trenutku nalazio u bolničkoj sobi, nije mogao da zadrži suze. Kada su se emocije malo smirile, oni su se dogovorili da oboje moraju da budu jaki, pogotovu ona zbog svojih godina, kako bi sve ovo prevazišli. Vera je obećala čvrsto Lazi da će obrisati suze i stegnuti zube, dok on ne izađe iz bolinice. Tako je i bilo. Nakon nekoliko dana ga puštaju kući, pre odlaska u Mladenovac na rehabilitaciju.

Kod kuće je proveo oko mesec dana. Prvih desetak dana je konstantno imao posete, mnogo drugara i rodbine ga je obilazilo. Vreme mu je brzo prolazilo u priči sa dragim ljudima koje dugo nije video. Ali, nakon toga, nastupa period kada ljudi sve manje i manje dolaze. Svraćaju u prolazu, između svojih obaveza. Njegovo društvo odlazi na rođendane, punoletstva, fudbal, u grad, na posao, a on i dalje leži u krevetu nepokretan. Imao je osećaj kao da njegov sopstveni život prolazi pored njega. Tada nastaje ogroma rupa u emocijama i strašan osećaj praznine!Vreme je ispunjavao čitajući knjige, pisajući o istoriji njegovog sela, gledajući razne emisije.

Odlazak u Mladenovac ga je trgnuo iz cele te situacije.Par dana pre odlaska mu je skinut gips sa noge i usledila je borba. Našao se u ogromnom rehabilitacionom centru,  gde nema dovoljno lekara i medicinskih sestara za toliki broj pacijenata. Uhvatila ga je panika kako će se on tamo sam snaći. Bio je u sobi sa dva cimera, koji su, takođe, bili nepokretni. Veliki problem mu je predstavljao odlazak na mesto terapije, jer nije uvek bila tu medicinska sestra da mu pomogne. Sačekale su ga utege, zatege, sajle,šine, vraćanje kostiju na živo pomoću kalupa! Ogromne bolove je trpeo! U jednom trenutku nije video više svrhu tolikog mučenja, jer je prošlo skoro tri meseca od kako je na rehabilitaciji, a nigde nije bilo pomaka! Fizički oporavak je zavisio od psihičkog, a on više nije imao snage za borbu. Posustao je, mislio je da više ništa ne može da se uradi, da je dao svoj maksimum.

Jednog dana u njegovoj sobi pojavljuje se doktorka Angelina, ortoped, koja radi na potpunodrugom kraju centra,  sa radijom u ruci. Rekla je Lazaru da je došla kod njega da igraju kolo, znajući koliko voli folklor.  Njemu ništa nije bilo jasno. Svestan je da nije bilo pomaka u njegovom oporavku. Ostao je potpuno začuđen kada je doktorka izgovorila te reči. Ali, ona se nije obazirala na to, uključila je radio. Svi u sobi su samo razmenjivali poglede i nisu znali šta se dešava. Doktorka Angelina je počela da ga ispituje o raznim koracima iz folklora.  Nesvesno, Lazar je krenuo da joj objašnjava kako se šta igra. Ona ga jesvim svojim pitanjima naterala da se  probudi iz svojih negativnih misli! I ne samo njega, nego sve prisutne u sobi. Čak je uspela u njemu da probudi toliku želju da igrom, da je on sa sve utegom na nozi, koja nije imala skoro nikakvu funkciju, ustao da joj pokaže neki korak uz pomoć štaka! Naravno, on iz mesta nije mogao da se pomeri, ali to je bilo dovoljno za njegov novi početak! Doktorka mu je ulila snagu za nastavak borbe. I da nije bilo nje u tako ključnom momentu, Lazar misli da nikada ne bi uspeo da se oporavi. Tu noć je, nakon dugo vremena, zaspao sa osmehom na licu i nadom da će možda opet zaigrati!

Sutradan je bio potpuno spreman za novu terapiju. Doktorka je izvlačila iz njega i više od maksimuma. Posle tri dana ga je uvela u bazen da radi vežbe, iako nije biofizički spreman za to, samo da bi ga još više motivisala. Naredna tri meseca je vredno vežbao, zanemarivajući svu bol. U glavi mu je bila samo scena sa doktorkom i radijom. Želja da se ponovo vrati folkloru i svim stvarima koje ga ispunjavaju je bila sve veća. Davala mu je vetar u leđa kad kod bi u njemu preovladavale negativne i ružne misli.  Nakon sledeća tri meseca, on je zajedno sa doktorkom igrao,,Belu radu“ po sobi! Iako to nije bilo ni blizu tog koraka, uspeo je malo da upotrebi nogu, uspeo je da se pokrene! Angelinini saveti su mu puno značili dok je bio u rehabilitacionom centru, a i tokom oporavka kod kuće.

Posle provedenih šest meseci u Mladenovcu, došlo je vreme da ide kući.  Iako su svakog vikenda dolazili roditelji po njega, pošto je to vreme provodio sa svojom porodicom, Lazar odlučuje da se iz rehabilitacionog centra vrati sam autobusom! Niko nije mogao da veruje da će zaista to i uraditi, svi su mislili da se šali. Jer, iako je bilo pomaka u oporavku,  on još uvek nije mogao ni da se osloni potpuno na nogu!Ali, bio je rešen da to uradi. Spremio je svoje stvari, završio je sve oko papira i krenuo. Sa torbom u ruci, uz pomoć štaka, nekako je uspeo da uđe u autobus za Beograd. Ljudi su ga gledali sažaljivo, što ga je najviše nerviralo. Nije dozvolio sebi da ga to poremeti!  Želeo je da istraje u svom cilju! Međutim, kada je došao trenutak da siđe iz autobusa, nije mogao. Kako je krenuo da silazi, nije mogao da se osloni na nogu i malo je falilo da padne! Pritrčali su mu neki momci u pomoć, koji su ga izneli. Prvu prepreku je nekako prešao, sledeća je bila autobus za Obrenovac. Dok je prelazio ulicu, svi su pritrčavali da mu pomognu, da ga prevedu. Iako zahvalan na pomoći, želeo je u svemu sam da istraje, da dokaže sebi da to može! U autobusu za Obrenovac bilo je mnogo poznatih ljudi, svi su ga zapitkivali šta se i kako desilo, nisu mogli da veruju šta je sve preživeo. Kada je izašao iz autobusa na stanici u Mislođinu, uz pomoć svojih drugara, odlučio da pešaka ode do svoje kuće! Skoro svako je zastao  da ga poveze, ali nije želeo ničiju pomoć. Znao je da njegov dalji način života zavisi samo od njega i njegovog truda.  Kada je stigao do svoje kapije, roditelji, a posebno baka, nisu mogli da poveruju u to šta je on uradio! Ni njemu danas, kada se priseti tog dana, nije jasno kako je izdržao tu strašnu bol koju je osećao, dok je pomerao nogu.

Nastupa novo poglavlje, kako se sam snaći u kući i kako nastaviti oporavak. Pre nesreće mnoge stvari su zavisile od njega, a sad skoro ništa od toga nije bio sposoban da uradi. Počeo je da razmišlja o prodaji životinja, zemlje i krene nekim drugačijim načinom života. Međutim, nešto mu nije dalo mira, nije mogao tako lako da odustane od nečega što ga čini srećnim i zadovoljnim.

Jednog jutra, po povratku kući, Lazar je ležao u svojoj sobi. Pogled mu se zaustavio na štakama pored kreveta. Počeo je da razmišlja  o njegovom životu pre nesreće. U njemu se javila velika želja da ide da nahrani  svoje životinje, iako je uveliko bila zima, sneg je prilično napadao.Vežbao je, išao na kontrole, ali noga mu i dalje nije bila dovoljno osposobljena, jedva se oslanjao na nju i jako malo je koristio. Tog jutra niko i ništa nije moglo da ga zaustavi! Odjednom je dobio neku veliku snagu da se bori za ono što voli. Prisećao se svih saveta, koje mu je davala doktorka Angelina, o tome kako da koristi zdravu nogu, o načinu hodanja na štakama i usklađivanja sa povređenom nogom. Počeo je da prebacuje težinu na povređenu nogu. Bolovi su bili nepodnošljivi! Ali, bilo mu je dosta da više zavisi od nekog drugog i da stalno očekuje pomoć od nekog. Popeti se uz male merdevine po seno bila je nemoguća misija,  koju je on bio rešen da prevaziđe! Prvi put mu je trebalo više od petnaest minuta da se popne na tri stepenika! Ali, svakim sledećim danom sve manje. Razne načine hodanja na štakama je isprobavao. Noga je jačala, on je bio sve pokretljiviji. Kako je noga jačala i on je sve više jačao psihički. Sada je sebe po prvi put, sa veoma velikom sigurnošću, mogao da zamisli da hoda kao pre, bez ikakvog pomagala!

Posle skoro dva i po meseca od dolaska iz Mladenovca on odlučuje da pokuša da se kreće uz pomoć samo jedne štake. Danima je šetao uz hodnik i niz hodnik u kući, ne bi li uspeo da uskladi hod sa jednom štakom. To je za njega bio ogroman uspeh!U tim trenucima je pobeđivao sam sebe! Sve mu je bolje išlo. U tom periodu voleo je dugo da posmatra svoje životinje i razgovara sa njima. One su mu bile neki poseban vid podrške, pored porodice i prijatelja.

Zima je polako prolazila, on je sve više napredovao. Sneg se otopio i vreme se prolepšalo.  Lazar se usudio da ode sam kod svog druga Slobe na kafu,po prvi put, posle više od deset meseci od trenutka nesreće! Sloba nije nikako hteo da mu to dozvoli, jer se plašio da ne padne.Ubeđivao ga je da dođe kolima po njega. Ali, Laza nije hteo to ni da čuje, rešio je da prvi put stane na svoje noge bez štaka, posle toliko dugog vremenskog perioda i niko nije mogao da ga spreči u tome!Osećao se kao malo dete. Bio je potpuno nestabilan na svojim nogama, ali presrećan sto je uspeo da stane na njih! Nakon što je izdržao par sekundi na svojim nogama, bez ikakvih pomagala, ponovo je seo na krevet. Nije mogao da poveruje u to što se upravo desilo, u to da je stajao na obe svoje noge! U njemu je proradio vulkan emocija, setivši se šta je sve uspeo da preživi i prebrodi! Njegovo ustajanje iz kreveta i odlazak do vrata od sobe je trajao preko pola sata. Telefon mu je zvonio na svakih pet minuta, Sloba nije prestajao da ga zove.  Iako su njihove kuće udajene samo par desetina metara , Lazi je trebalo preko četrdeset minuta da stigne do svog druga!  Ponovo je učio da hoda. Svaki korak mu je bio dragocen. Komšije su izašle da ga bodre. Nije bilo srećnije osobe od njega u tom trenutku! Uspeo je! Posle toliko bolova, muka i vezbanja, uspeo je!  Noga je postajala sve jača i jača, a Lazar sve sigurniji u svoj potpuni oporavak.

Tek posle skoro tri godine od nesreće uspeo je da čučne i potrči. Ali, najbitnije od svega je to da nije odustao! U ključnim momentima crpeo je iz sebe poslednje količine snage, volje i nade koja mu nije dala da posustane. Da se u bilo kom trenutku predao, ostao bi invalid čitavog svog života! Zato se nikada ne smemo predavati, ma koliko da nam je teško, jer mozda baš taj naredni pokušaj nas dovede do željenog cilja i rezultata.

Posle oporavka, glumi se vratio samo amaterski. Član je Poetskog teatra pri Centru za očuvanje tradicije i kulture ,,Tent“ i pevačke grupe ,,Đurđe“. Povratak na scenu je bio sa epohalnom predstavom ,,Solunci govore“ povodom sto godina od Prvog svetskog rata.

Sada se maksimalno  posvetio izgradnji svog etno domaćinstva. Razne stavri, ljudi i dešavanja su mu pokazala da bi to zaista trebao da bude njegov životni poziv. To je nešto što ga je oduvek privlačilo. Neverovatnom brzinom počinju da ga okružuju ljudi koji se bave upravo time. Upoznavao ih je na raznim događajima, izložbama,  preko interneta, na proslavama, ma svuda. Skoro svakoga dana dobija neki novi etnološki predmet. Već skoro dve godine se bavi izgradnjom.Prema poslednjem popisu u svojoj kolekciji ima 3012 predmeta. Pored toga, Lazar ima zbirke nošnji iz različitih krajeva. Poseduje kompletno pokućanstvo seoskog života u Šumadiji od polovine XVIII veka, pa sve do elektrifikacije. Sve se to, naravno, može i pogledati. U planu mu je da ga proširi i trenutno su u izgradnji sobe za noćenje i autentične zgrade poput mlekara, vajata, magaze. Takođe, hlebna furuna od blata i pušnica će se raditi na proleće. Uskoro ćete imati priliku da pobegnete od ogromne gradske gužve, brzog tempa života i odmorite se u Lazinom etno domaćinstvu ,,Miris bosiljka“!

Njegova sestra  mu je najveći oslonac u svemu.  Bez nje, njene podrške, misli da nikada ne bi uspeo da prebrodi sve teške trenutke, a ,,Miris bosiljka“ ne bi ni postojao. Milica je profesionalna rukometašica, živi i radi u Italiji, zato se viđaju  jednom ili dva puta godišnje. Ali, to nikako nije uticalo na njihov odnos.

Zahvalan je Bogu na oporavku i  svim dragim ljudima na neizmernoj  podršci tokom kriznih trenutaka, kada je pomišljao da odustane, da ne može dalje. Sada mu je želja da se srećno zaljubi i da što pre izgradi svoje etno domaćinstvo kako je zamislio.

 

Lazina poruka za čitaoce ,,JollyWoman“ magazin-a je:

,, Svi bi trebalo da zaboravimo na rečenicu: „Ma meni se to neće desiti!“. Budimo spremi na sve što nam život stavlja ispred nas. Ako odustanemo, bez borbe, siguran nam je gubitak. Ako, ipak, odlučimo da skupimo fizičku i mentalu snagu i upustimo se u borbu, velike su šanse da ćemo pobediti! Jer, trebalo bi da se trudimo da budemo najbolja verzija sebe. Šta god da bude sutra, treba se hrabro suočiti, nikako bežati.  Život je dragocen. A neka nam uzor u svemu budu plemeniti, dobri, hrabri, humani i pametni ljudi. Tako će sve biti lakše. “

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ