INTERVJU     23.08.2018.

INTERVJU: Svetlana Polak, srpsko američka književnica

Svetlana Polak, srpsko američka književnica, rođena beograđanka, studirala ekonomiju i akademiju lepih umetnosti. Autorka je devet knjiga, između ostalih, jedne koja je objavljena u USA i gde je uvrštena u američke autore I kongresnu biblioteku USA. Pobornik je humanitarnog rada, osnivač ’’Banke knjiga’’ koja je osmišljena kao mesto odakle će se prikupljati sredstva za humanitarne akcije. Živela u Švedskoj, Nemačkoj i Americi, nikada se nije odrekla svojih korena i sada uživa u Beogradu i sprema novu knjigu za naše tržište kao i nastavak za američko tržište. Majka je odraslog sina, vlasnica je jedne predivne sijamske mačke, uživa u bavljenju astrologijom i izučavanju biljaka i voli slatkiše. Ona proučava život, u isto vreme je pripovedač, metaforičar, pisac, filosof, realista, kolekcionar ljudskih priča i sudbina. Njena je nebrojeno puta iznenađivala, vodila je novim počecima, rušila u nepredvidljivim krajevima. Sada nema više alergiju na promene, zahvaljujući svom pozivu koji joj  je pokazao kako se leči.

 

  1. Draga Svetlana, kao veoma svestrana dama, obrazovana, talentovana.. .da li smatrate da se osobe rode s tim nekim X faktorom za uspeh, ili je potrebna želja i rad na sebi?

 

Mislim da se svi rodimo sa takozvanim faktorom X ali ga uz odrastanje dobar broj ljudi zaboravi.  Dok završiš jednu, drugu, treću, četvrtu,  etc… školu, već  si se skotrljao  na neku sasvim nepredviđenu raskrsnicu koja te može odvesti  na neki drugi put. Nekad je taj put samo kružni tok, nekad se izgubimo, ponekad povučemo ručnu I vratimo se na pravi . Pre bi morali da se rađamo sa nekim slonovskim pamćenjem ili patuljkom koji će nas stalno podsećati na naš X faktor. Ukoliko smo srećnici pa nam je sopstvo  pomoglo da smo ono nešto što smo želeli kao deca zapamtili, e, tada nastupa rad, red I disciplina I naravno, volja. Puno volje. I puno rada. Mora se raditi na sebi, to je imperativ, mora se želeti, nekad laktati baš u trenucima kada misliš da ne možeš dalje ili da se negde gubio smisao. Smisao života I jeste da se povremenim melanholijama ili besmislima utrapi smisao koji će nas preplaviti I zaokupiti a nema boljeg vodiča od našeg faktora X. On je vođa puta. I naravno, odluke, da bi znali sta da odlučimo, moramo znati šta želimo zapravo.

 

  1. Kada bi svim onima koji nisu upoznati sa Vašim pisanjem mogli da u par reči objasnite sadržaj Vaših knjiga, koje bi to reči bile?

Vrlo sam realna, ne pišem bajke, zapravo I kad ih pišem ne kamufliram, ja ne ulepšavam, ja poslužujem priče I u mojim knjigama život se živi. Život  često sam ispiše priču koja ti se posluži na tacni, sve uradi sam sam sa sve aktantima, samo čeka emitera, pripovedača. Moje pisanje je iskreno, ulepšano, taman toliko da bude pitko, duboko I obrađeno kroz nekoliko fiktivnih sekvenca I poruka. Ne dajem lažne nade ni odgovore, ipak trudim se da se čitalac relaksira I veže za moje junake. Realne teme obrađujem vickasto, ozbiljnost teme poslužujem kroz nonšalanciju koja nije teatralna. Za mene kažu da nisam tipični ženski pisac I da pišem kao muškarac.  To bi po meni otprilike značilo da bez obzira na inspiraciju I energiju koja me obuzima, umem da budem tvrda, beskompromisna I pragmatična. A to jeste neophodno kako u životu tako I radu I zahvalna sam na tome. Analiziram teme možda malo oštrije ali ne namećem ikakve sugestije,  ne inputiram šta neko treba da misli. Obazriva sam jer svet slova, mastila I papira je nekad stvarniji od ovog koji živimo kao što svi znamo. Poruka koja se izvuče mora biti poruka koju čitalac sam spozna  a ne nešto što mu ja kao kreator namećem.

  1. Da li ste za neku Vašu knjigu posebno vezani?

 

Ne. Sve ih podjenako volim. Ima težih I lakših ali to je kao I sa decom, neko je nemirno, neko umiljato, sa nekim se lakše porodiš, neko te namuči sa odrastanjem, no ipak su sva tvoja.

 

  1. Zašto ste baš rešili da jedan od Vaših romana bude na engleskom?

Prirodan sled stvari.  Živela sam u dugom period u USA I obzirom da sam posećivala književne večeri, promocije, festivale poezije, logično se nametnula ideja. Krenula sam sa poezijom a onda se eto rodila ideja I za roman. Poslala sam temu tj. sinopsis na nekoliko adresa izdavačkih  kuća I skoro od svih sam dobila povratan odgovor. Opredelila sam se za jednu sa meni najboljim uslovima I tako je putovanje u svet svetske književnosti počeo. Knjiga se prodaje trenutno u celom svetu I vrlo je zapažena, naročito jer sam odradila I obradila u maniru romana, temu koja se do sada samo nalazila u dokumentarnim formama.

Kao prva takva knjiga na svetu prirodno je da je tražena u celom svetu.

Promociju sam odradila tamo I kad mogu odem na po neko potpisivanje knjiga  u dogovoru naravno sa izdavačem. U Nevadi se svake godine odrzava upoznavanje autora sa producentima, scenaristima, rediteljima I nadam se da ću i sledeće godine uspeti da odem  na taj događaj gde nemaš samo šansu da ti se knjiga filmuje već da upoznaš mnoge ljude koji traže ideje.  Obzirom da je knjiga izdata 2016. Godine, mogu da kazem da već pokrivamo veliko tržište, zapravo ceo svet I da sam zadovoljna I prezahvalna na tom poklonu.

  1. Možete li nam izdvojiti omiljeni stih iz neke od Vaših knjiga poezije?

Sa zadovoljstvom :

Brodolomi znaju

„Tužnije borbe od bežanja nema

iako prodirem kroz podrhtavanje

spruda od tvojih utvara do mojih demona;

U avetinjskoj providnosti legenda kaže:

strahuje propast bivsega trona

ako se prođe tuda,džaba nam truda…

 

Olupine je zgazio i potopio jedan,

jedini korak koji nije znao kuda„…

 

  1. Pripremate novu knjigu, o čemu ovaj put pišete?

Novi roman je urbana bajka I pišem o suštini coveka, njegovim počecima, predisponirasti čoveka da bude uspešan I na koji način. Koliko predisponiranost rođenjem ili vaspitanjem utiče na naše izbore.

To je lepa ljubavna priča, bajkovito napisana gde su korišćene same metafore. Da li nam je poslušnost data ili naučena, da li nam je uspešnost prirodna ili preko potrebna, da li dete sa samog donjeg miljea može uspeti, da li čovek sa gornjeg može  opstati I kako. Knjiga se zove Đavolja Varvara koja u samom naslovu nosi kontadiktornost, monaško ime devojke I onog kojeg ne želimo ni po koju cenu u svojoj blizini. Da li je to baš tako I koliko? Već sada je obožavam I mislim da ću ponuditi nešto što će proći zapaženo u svetu ali naravno da mi je bitno da je I ljudi ovde zavole jer upravo se mi kao narod uz malo mašte I infiltiranja kroz metafore možemo naći u njoj.

Knjiga I jeste posvećena nama ali je pisana univerzalno zbog plasmana na strana tržišta.

  1. Šta ili ko Vas najviše inspiriše?

Mene inspiriše sve. Od obicnih I svakodnevnih situacija na recimo pijacama do čudesnih događaja sa putovanja. Volim da posmatram, da uđem u srž nečije priče, sagledam čoveka ili ženu, ili pak porodicu iz svih uglova.  Kako poznatih I uspešnih, tako I onih manje snalažljivih I zatečenih u svom kvadratu, jer po meni ne postoje bezuspešni ljudi, samo oni kojima je potrebna pomoć ili ideja kako da se oslobode okova.

Inspiracija je svuda oko nas jer pisci su tu da bi titlovali nešto što pojedinci drugačije ne bi razumeli ili obratili pažnju na to,  prenosili jedan svet u drugi I obrnuto, pružali neke druge živote na dlanu, kroz te mirišljave listove I naterali  sve ostale da budu inspirativni I malo prošire vidike.

Uvek se vodim rečenicom iz jedne moje knjige „Sreća je karakter, zadovoljstvo samo trenutak.„ Tako da sam ja uvek srećna jer sam uglavnom inspirasana. Inspiracija je moje permanentno dostignuto stanje.

Inspirišu me ljudi, mesta, raspoloženja, muzika, sudbine, vreme u kojem živimo, devojčica koja igra lastiš, dečak koji  krpi loptu, gospođe u skupocenim bundama koje nose hiljadu priča na licu, kao I starica koja hrani golubove na nekom svetskom trgu, ali I tuga, ljubav. Jednom rečju-sve.

Inspiracija I muze su svuda oko nas, samo mi moramo biti otvorenog uma, srca I zašiljenih olovaka.

 

  1. Da li biste nešto promenili trenutno u Srbiji, a da je vezano za književnost i inače čitanost knjiga?

Ovde se trenutno ne može ništa promeniti ali znam da će te promene doći brzo same od sebe. Vreme je majstorsko rešeto, rekao je Njegoš I to je zapravo tako velika istina. Sada smo u nekoj vrsti I literarne tranzicije I dokle god budemo imali u izlozima knjižara ono što imamo a istinski nadarani ljudi budu pisali po fejsbuku ili tviteru treba dići ruke I sačekati.  Što se mene tiče bavim se mišlju da pokrenem izdavačku kucu sa kreativnom radionicom odakle ce izlaziti slatki I retki kolači.  Mi kao narod nismo kompaktni  I za sada samo po nešto  iz svojih uglova sami možemo raditi.  Ako nas ima I pedesetak bar,  dovoljno je da kroz neku godinu svet stvaralaštva, umetnosti uopšte, postane ono što je nekada bio. Imamo mi, verujte I nove Andriće, Crnjanske, Selimoviće, Mike, Isidore, Danila I još mnogo njih ali trenutno, za njih u knjižarama mesta nema jer  tobože nemamo auditorijum za to. Eto, to bih promenila, dala ljudima šansu bez obzira na takozvane ‘’reference ‘’ jer  to je jedna upokovana groteska u celofan  a u isto vreme istina od koje samo što ne obnevidimo.

 

  1. Da li je svest o pisanoj reči kod nas drugačija nego u državama u kojima ste živeli?

I u svetu je hiperprodukcija I navala izdanja ali tamo se razdvaja žito od kukolja. Ne moraš biti po svaku  cenu reklamiran kao šoumen da bi bio tražen pisac. Tamo je bitan takozvani sinopsis, ako ih zainteresuje tvoja ideja  možeš biti domaćica koja ne izlazi iz kuće, ako oni smatraju da je dobra I unovčiva,  dobijaš šansu. Oni od ljudi prave u zavisnosti od talenata imena a mi od imena pravimo talente. Tu je očigledna razlika.

Način na koji oni proveravaju da li je nešto plagijat, prekopirano, prepakovano, makar I da je jedan stih u pitanju je čudesan, precizan I neumoljiv, savremeni I softeski;  Svi imaju šansu dok ih softerski ne obrade a prođu samo oni koji zaista ponude nešto dobro I autentično. Ipak, na kraju dođemo na neku sredinu jer ljudi imaju šansu da čitaju šta je plasirano a to je ista situacija kao kod nas. I naravno, tamo ne plaćas privilegiju da bi bio pisac, ili si po njihovim standardima ili ne I mislim da je tu bitna razlika. Standardi I mogućnosti. Setite se Hari Potera I njegove autorke I sve će se složiti samo a da ne kažem više ni reč. Razlika je I u samom izdavaštvu. Ovde se ponekad nađeš u situaciji da ti neki urednik kaže, sve je to lepo ali mi nemamo publiku ili čitaoce za takve knjige a onda rukopis pošalješ u neku Ameriku ili Englesku, Nemačku I njima budeš po volji. To je prosto jedan apsurd. Po nekad čovek ima utisak da mora da bude tuđ da bi postao svoj, odnosno da treba da ode odavde pa krene iz neke Švedske, Danske da bi stigao do Srbije a malo ljudi ima mogućnosti za takvo kreativno putešestvije.

  1. Napisali ste devet knjiga. Da li je neka autobiografska?

Ne. Rano je za to. Ali će je biti. Imam veliku sreću da autobiografiju ne moram izmišljati I pregršt situacija koje su skoro filmske, putovanja, uspona, padova, ljude koji su mi bili anđeli, ljude koji su mi bili bičevi, svi oni su u mojim dnevnicima. Možda bi to, ko zna, bila I moja najinteresantnija knjiga, obzirom na dokumentovane dokaze I  vrlo filmične događaje ali ima još vremena koje želim da iskoristim na druge teme. Ako je I ja ne napišem,  ostaće zaveštana kao dostupan rukopis preveden već I na engleski.  Ipak sam ja pregazila  pedeset godina I svesna sam koliko vreme brzo prolazi. Hoću da kažem da je imam u planu ali najslađe čuvam za penziju.

 

  1. Poruka za naše čitateljke

Samo par  kojih se I sama pridržavam:

Ne dozvolite bilo kome da vam kaže da je nešto nemoguće.  Postoji samo jedan ispravan način ubijanja vremena a to je da ga upotrebite.  I naravno obratite veliku pažnju na ono što vaše srce bira jer će to sigurno dobiti. Brižno podmazujte mašinu koja tera bilo čiju kritiku od vašeg duha. Verujte u sve što vam je po volji pa makar pola sata dnevno. Čitajte knjige, slušajte muziku I koristite prirodu. Što više razvijate duh to više dosežete božansko ispunjenje vaših nagona za razvoj I zdravlje. Čitajte i same sebe povremeno, jer je to najsigurniji način da ispunite lično sjedinjenje sveti I podsvesti, da ukažete čast vašoj duši i malo polaskate sebi što  će vas voditi većem osećanju zadovoljstva.

 

Fotografije Željko Kikanović

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ