INTERVJU     06.07.2016.

Intervju: Andrijana Marković – Rita’s

Vreme i uslovi u kojima živimo su takvi da nam  formalno obrazovanje nije garancija da ćemo se time i baviti. Onim što volimo. A sve češće se ljudi i ne opredeljuju da proučavaju ono što ih zanima već ono ‘što ima prođu’. Ljubav prema nečemu se najčešće svede na hobi, koji pod pritiskom obaveza i nedostatkom volje najčešće zamre, postaje uspomena, i u razgovorima najčešće pominjano kao: ‘Nekad sam radio/voleo’… Ljudi puštaju sebe da veruju da su srećni ako samo imaju posao koji je dobro plaćen. Zato se veoma prijatno iznenadimo kada neko kaže da radi ono što voli, da je pritom zadovoljan svim okolnostima. Da nije digao ruke, posvetio se, i na kraju izborio za svoje mesto. Tridesetogodišnja Andrijana Marković je jedna od. Po struci pejzažni arhitekta, danas se bavi izradom unikatnih torbi, nakita i ostalih (nama ženama dragih) detalja, pod nazivom Rita’s. Na tržištu je lako prepoznatljiva po svom jedinstvenom stilu, njeni proizvodi imaju priču, i kada ih nosite nekako vrište: ‘To sam ja!’

 

  1. Kako je nastala cela ideja? Kako je posao zapravo počeo, i kojom brzinom se proširio?

 

Nakit sam počela da pravim još dok sam studirala. Vrlo amaterski je to izgledalo, ali je imalo neki svoj pečat, što je meni najbitnije u ovom poslu. Onog momenta kada sam se pojavila na sajmu sa torbama, počela sam malo više da se bavim ovim hobijem. Imala sam mnogo porudžbina, stalno su se organizovali sajmovi u Novom Sadu i Beogradu.. Pojavile su se i ponude za prodaju u nekim radnjama i to je tako ‘eksplodiralo’. Ešarpe i torbe su bile moji prvi ozbiljniji proizvodi, koje sam kasnije usavršavala. Ideje su bile i ostale nepresušne, samo vremena manjka.

12917864_801053160025675_374387861_n(1)

  1. Šta predstavlja Rita’s?

 

Stranicu sam napravila odmah, čim sam se pojavila na svom prvom sajmu unikatnih stvari u Novom Sadu i dala sam joj ime Rita’s, bez mnogo razmisljanja. To je tada bila moja šifra za sve. A Rita je od Rita Marley, supruga Bob Marley-a, čoveka kog ja neizmerno poštujem, a verujem i mnogi drugi. Ali rite mogu biti i dronjci, krpe, prnje… Nešto što ja čitav život prikupljam i prepravljam.

 

  1. Da li ti sama i dizajniraš i izrađuješ sve, ili to drugačije funkcioniše?

 

Prodaja se proširila na butike, štand, sajmove… Nekako postižem da radim sve sama, još uvek. Jedino mi je šivenje majica sada uslužno. I, naravno, morala sam da zaposlim nekoga u prodaji , jer to već ne mogu da stignem.

 

  1. Garderoba, nakit, asesoari koji se mogu naći u ponudi su unikatni, drugačiji. Gde pronalaziš ideje? I da li postoji neko obeležje, boja, detalj koji svaki proizvod mora da ima?

 13343055_1708317436098228_6824093257719475187_n

Ideje za motive i tekstove su nepresušne. U knjigama, u crtanim filmovima, citati velikih umetnika, a često se nešto smućka i u mojoj glavi. Na ulici, u nekom neposrednom razgovoru izvučem nešto iz konteksta… I tako, igram se. Samo, moraju biti pozitivni, inspirativni, motivacioni, slatki. Morate imati nešto prepoznatljivo, nešto vaše, bez obzira da li pratim trendove ili radim tip robe za posebnu ciljnu grupu, taj pečat ne sme da izostane. Nekad su to motivi, nekad tekstovi, nekad kombinacije materijala ili boje, ili sve to zajedno. Kada su u pitanju moje torbe, mislim da je to sveobuhvatan efekat. Ističu se jako kao detalji, zanimljive su, smele, imaju neku priču… Liče na onoga ko ih nosi. Nekad mi se čini da se devojke odmah prepoznaju u tim torbicama.

 

  1. Da devojke mogu da naruče modele po svojoj želji, omiljenoj boji, uz neki svoj željeni detalj, je tačno? Uputi nas, koje materijale najčešće koristiš, kako praviš sve to?

 

Devojke često imaju svoje ideje, i neverovatno je da to uvek bude i meni zanimljivo i prihvatljivo. Prosto se prepoznamo. Mogu da mi kažu koji bi motiv, koji tekst, koju boju, ili dezen, materijale, veličinu. Sve sve! Izvodljivo je.

13557114_133604327066182_1699181270_n

Što se tiče materijala koje koristim, nabavljam ih ovde, kod nas, u metražama u Novom Sadu i Beogradu. Neretko naletim i na divne komade na buvljacima. Najčešće koristim eko-kozu, razne štofove za veće torbe, a sitnije detalje na torbama pravim od prave kože. Najzanimljivije je verovatno to sto sam ja motive na torbama i ešarpama crtala rukom, pa sam mogla svakakvim željama da izađem u susret. A verujem da imam i taj neki osećaj za spajanje nespojivog, pa sve to na kraju ispadne kao jedan super detalj. Kada se obim posla prosirio, onada sam ubacila i printove u ponudu. Štampala sam eko-kožu i pravila torbice različitih oblika i veličina, futrole za naočare i mobilni. I nakit od pleksiglasa sa printovima koje koristim i na torbama i na majicama,čisto da zaokružim priču. Ispostavilo se da su modeli na kojima ja crtam motive, mnogo authentičniji i traženiji. Znam sigurno da strancima jesu. Na štandu u Knez Mihailovoj često imam musterije iz Turske, Grčke, Italije, Makedonije. Mnogi od njih održavaju kontakte, pišu, šalju fotografije. Neki su nudili i poslovne ponude.

 

  1. Voliš li posao koji radiš? I prema nekoj definiciji uspeha, smatraš li sebe upravo takvom?

 

Obožavam posao koji radim, jer je to nešto što sam radila kad sam bila mala devojčica. Pravila sam garderobu za svoje igračke, nakit za sebe i drugarice. U školi sam morala uvek da imam nešto bar malo drugacije, neki detalj na farkama, beretku u boji koju niko nema i slično. Igrala sam se,i na tome je i ostalo. Naravno da sada imam odgovornost prema mušterijama, ali i dalje je čitav proces zanimljiv, od crteža, krojenja, pa do krajnjeg proizvoda. A nove ideje su čist adrenalin. Najlepše je raditi nešto što volite, sigurna sam u to. Ovaj posao mi daje osećaj slobode. To je negde najveći uspeh, doći do toga. I naravno, na meni je da to održavam.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ