LIFESTYLE     30.09.2016.

Duet sa dušom

Pitanja me spopadoše od jutros, dok sam ležala na krevetu sa namerom da ustanem uprkos bolovima duž celog tela. Koliko života živimo? I koliko smo puta tokom života spremni da umremo za to što želimo? Kako i kada pronalazimo uvek iznova svrhu življenja dok stalno gubimo voljeno. Šta je to u nama čime uvek iznova pronalazimo sebe i idemo napred.

Našavši sebe, nepoznatog broja puta, spremih se za novi dan, u šarenim bojama. Neočekivano, poznatom ulicom do stanice, videh telo koje leži raspolovljeno na sredini ulice. Bio je u pitanju pas lutalica. Osećaj gubitka preplavilo mi je telo, iako nije moj pas, iako nije ničiji. Naredno pitanje se pridružilo jutarnjim, boli li manje kad nešto ili nekog izgubimo, a da prethodno nije definisano u umu i srcu da je “naše”. Prišla sam novinarnici da uplatim kartu potpuno izbezumljenog izraza lica. Žena koja tu radi postavlja mi pitanja zbunjena mojom pojavom, a ja joj ispričam za psa preko puta. Onda primetim da se tek na njenom licu pojavljuje grimasa užasa dok opisuje događaj, koji sam, iz njene priče, promašila za svega par minuta. Pas je krenuo da pretrčava ulicu i autobus ga je oborio, nije čak ni jauknuo. Žena govori paralelno sa mojim tokom misli: da li je moguće da još postoje ljudi među nama koji su osetljivi kada neka životinja izgubi život, jer je u današnje vreme čak normalno da je čovek tu danas, sledećeg dana kao da nikad nije ni postojao. Uprkos satu koji je otkucavao i beležio nastavak života, posvetili smo životinji par minuta pomena rečima o događaju, a onda sam ja otišla, autobus se odvezao, jutro je prošlo, a slika prekinutog života i dalje stoji zabeležena u prostoru i umovima prisutnih.

Dok su se točkovi okretali i vozili me do željenog mesta, osim što pomislih koliko zapravo mrzim točkove- pogodnosti razvoja savremenog doba nauke i tehnologije pomoću propasti planete, prolete mi još jedna misao, nesreća da je umesto psa bio čovek. Unazad tokom godina rađena su razna istraživanja i filmovi na temu prelaska sa “ovog” na “onaj” svet, bilo ljudi ili životinja. Nekakav vid utehe onima koji su igrom sudbine izgubili svoje bližnje. Uz prisutnost vere, telo se gubi dok duša nastavlja dalje. Postoji toliko verzija diskusije na temu duše koliko i ljudi na ovoj planeti. Odgovor na pitanje šta je duša, osim što zavisi od religije, zavisi i od vaspitanja ali i od slobodnog izbora.

Razmotrićemo potkovanu tvrdnju naučnika, i držati se nje poput neplivač palube, koji kažu da je to nešto naše zvano “duša”, što presipamo poput vode iz čase u čašu, težine 21g. Tolicni iznos- težina ili njeno odsustvo. Ako pretpostavka o nastavku života posle smrti jeste tačna, iako je ta hipoteza rezultat istraživanja i vere u njenu ispravnost i trajnost, kako je moguće da komadić ničega održava i povezuje tolike ljude i tolike godine na tolikoj površini živog. Kad se pogledamo, vidimo samo naše telo. Otpadak naše svesti, naše duše, naše ljubavi. Bez tela možemo, kaže nauka, međutim bez tih malenih 21g, ne.

Sa tom sićušnom niti veze povezano je sve ono što nas čini nama samima i što čini da nas drugi vole takve kakvi smo. Ne vole nas, našu sliku, varku spoljašnjosti sredine u kojoj boravimo. Vole taj naš 21g. Upravo taj tajni sastojak čini svakog posebnim, jedinim na svetu, nezamenljivim. Čini da u tom psu lutalici vidimo sve bližnje koje smo do sad izgubili. Na sredini ulice leži otpadak nečega što je već juče bio mali, veseo, skakutav i balav pas. Neka su njegove osobine, i pas ima nekakav karakter zar ne, pronašle kontinuitet u oblasti elektro-magnetnog spektra nevidljivog našim očima. Svi koje smo u životu izgubili, voljeni ljudi i razmažene životinje, bilo prirodom ili nesrećnim slučajem, zapravo stoje pored nas uz pomoć tih 21g nauke i verovanja u istu. Zastrašujuć osećaj, istovremeno prepun utehe.

Čitava borba uzlupanog srca života jeste zapravo za tih 21g ravne linije.

 

Izvor fotografije: www.glass-book.com
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ