LIFESTYLE     17.05.2017.

Da li živimo u vremenu bezosećajnih ljudi?

Davno je prošlo vreme  kada smo verovali u  bajke ali i dalje želimo bar deo bajke u našim životima. Ne želimo  dvorac, bogatstvo ili serum za dug život. Tragamo za nečim primamljivijim. Za nečim što ne fali meni, vama ili samo nekom pojedincu. Nešto što gubimo kao čovečanstvo. To je  ljubav. Ponekad pomislim da je prava ljubav ostala zarobljena u Andersenovim bajkama, medju onim začaranim dvorcima, da su neophodne vile, kočije i magija da bismo to videli u savršeno nesavršenom  21. veku. Ljubavi ima sve manje.  Ali zbog čega?  Da li je ona stvarno nestala kao dinosaurusi ili je u izumiranju poput pande ili ljubav postoji koliko i veštice i vile. Mi postajemo  kukavice koje se plaše da pokažu osećanja. Svi ih imamo. Različite načine da ih ispoljimo ali iste potrebe da to ipak uradimo. Potpuni preokret se dogodio, prevelika je sramota zavoleti a preveliki uspeh naneti nekome bol. Živimo u svetu koji gubi smisao za prave vrednosti. A znate li ko je krivac za to? Vanzemaljci, više sile ili duhovi? Ne! Vi! Mi! Na tron je došla dinastija koja veruje da je bolje imati avanturu nego voljenu osobu kraj sebe. Zar avantura nije paraglajding, skakanje padobranom, a ne igranje nečijim osećanjima?! Ali izgleda kao da je to  pogrešna percepcija stvarnosti. Novo doba, nova razmišljanja su normalno sa sobom dovela i novu terminologiju. Pa se sada ljubav definiše kao šema, veza, kombinacija, već pomenuta avantura … Čudno kako nijedna ne liči na ljubav, a sve je kao uključuju u sebe. Čini se  da stvaramo sve širi krug bezosećajnih ljudi. Verujemo u ljubav onda nas neko razočara, povredi i onda se svetimo na drugima i tako iznova i iznova. Bez granica. Bez osećaja. Bez humanosti. Kroz naš život se bezbroj puta ,,zaljubimo’’, ,,volimo’’. Hiljadu puta zavodimo i drugi zavode nas.  Stotinu puta ostavljamo, varamo i zaboravljamo. I onda sve postane rutina. A znate li šta je najgore? Počinjemo mehanički da ljubimo, mehanički da grlimo, postajemo mašina koja ponavlja volim te. A to je laž. I svi to znamo. E tada sve gubi čar. Onda se nekad, negde, sa nekoliko decenija više kajemo. To onda boli. Gde su nestali srećno zaljubjeni?  Tešimo se rečenicama da ljubav boli, da su prave ljubavi tužne. Lažima  hranimo svoj iskasapljeni i do srži uništen duh. Svi smo introvertni a i ne vidimo da postoji bilo šta oko nas. Svet, ljudi.  Očevi žele da zaštite ćerke od muškaraca kakvi su oni nekada bili. Braća brane sestre ali ne razmišljaju o tudjim sestrama.

Nije ljubav sama nestala, ona je ponela i sve svoje komponente. Kada ste poslednji put videli muškarca koji otvara vrata dami? Kada onog koji izvlači stolicu? Kada ste se oduševili zagrljaju koji su zaljubljeni pružili jedno drugom? Retko. I sve će biti redje. Odumiru maniri, kultura, lepi gestovi, osećaji.  Ali ne navikavajte se na to. Menjajte. Teško je, ali mi to možemo . Znamo da ste razočarani, povredjeni ali morate da verujete. Verujte ,jer ona postoji.  Jer koji bi bio smisao bez ljubavi? Čemu bismo se radovali?  Za šta bismo  živeli?  Šta bi nas vodilo kroz dane, mesece i godine? Uvek isti osmeh kada vidimo retke primere filmske ljubavi. I to nam budi nadu.  I epilog priče bi  bio nada. Nada da ćemo svi pustiti osećanja da nas obuzmu. Nada da ćemo svi voleti i da će nas neko voleti. Nada da će nam životi opet biti ispunjeni. Da ljubav neće nestati. Nikada.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ