LIFESTYLE     20.02.2017.

Da li varanje postaje društveno prihvatljivo?

‘Zaklinjem se da ću biti tvoja, i da ćeš biti moj’. Koliko je lako prosuti pred voljenu osobu ovu, i različite verzije ove izjave? Koliko se puta svečano izgovori sa unapred donešenom odlukom da se neće poštovati? Vernost je nešto što se u emotivnom odnosu dvoje ljudi oduvek očekuje, i podrazumeva. Nekada, mada ipak ne toliko davno, muškarci i žene pre braka nisu imali toliko razvijene odnose, toliko slobode izbora pre samog braka (a koji opet vrlo često nije uključivao emocije), a u samom braku vernost je bila osnovna moralna i društvena odgovornost, a kršenje tih pravila se najoštrije osuđivalo.

Što bi neki rekli ‘zlatna vremena’. Ako ste naivni, poverovaćete. Kada su to ljudi poštovali nametnuta pravila koja se suprotstavljaju njihovim nagonima i željama? To što je najoštrije osuđivano (najčešće od strane licemerne gomile koja je uglavnom žalila što nema hrabrosti za isto, ili bacanjem kamenja na prestupnike  odvraćala pažnju od sopstve iskvarenosti), samo je značilo da se bolje krilo, radilo na suptilniji način, a oni koji su se plašili odmazde nisu se usuđivali.  I zato ostaju upamćena kao čedna vremena, a u pitanju je isti procenat ljudi kao i danas. Međutim, napredovali smo, izborili se za slobodu ličnog izbora, i sada kada giljotine, kamenovanja i odsecanja ušiju više nema, šta nas sprečava? Osim potrebe za sedenjem na dve stolice (ili više)? A stolica kao stolica, poput one za šankom koja te dočekuje uz piće, zavodi i zadržava, želi da joj se uvek vraćaš i da bude jedina. E sad, ako povremeno voliš da zalutaš i na druga mesta, koja možda umesto votke nude penušavi šampanjac, moraš da znaš da se igraš. Ili je biti igrač bilo neophodno samo dok stege nisu načisto popustile. Sada, kada više ništa nije tabu tema, i o prevarama se sve više govori, ljudi se otvaraju, bez blama prepričavaju, prenose od usta do usta, a što se učstalije o nečemu govori, i što se više susrećemo sa nečim, neizbežno je da se na to nešto naviknemo. I zaista, kada ste poslednji put dok ste slušali najnoviji trač osetili iskrenu osudu u glasnikovom tonu, očima? Ili je to pre bila naslada, zadovoljstvo? Koliko istinski osudite druga ili drugaricu kada učini isto? Koliko parova prelazi preko te, nekada neoprostive uvrede? A da ne pričamo o sve većem broju otvorenih veza, u kojima je unapred utvrđeno da je u redu biti i sa drugim ljudima. Da li je zaista ljubav toliko nesebična, ili je u pitanju nedostatak iste?

Činjenica je da se stavovi muškaraca i žena, kada je u pitanju ova kompleksna tema, neosporivo razilaze, i tek ponegde susreću. Ako zaista volite nekoga, očekujete da je uzvraćeno, ali pored toga i da ljubav prema vama, i sve ono što vi jeste partneru bude i više nego dovoljno da ne poželi nikog drugog. Saznanje da nije tako boli. A da ne pokušavamo da poreknemo da je ugaženi ego so na ranu. I žene će prevaru uvek povezati sa prestankom seksualne privlačnosti, sa tim da je partener neispunjen i nezadovoljan.. Upravo zato što je kod njih to najčešći povod da se upuste u priču bilo koje vrste sa drugom osobom, i teško će srce ostaviti van priče. Dok muškarci svoje postupke pravdaju time da varaju pantalonama, da je to samo životinjski nagon koji im u momentu zamrači um, ali ih ne sprečava da svoju dragu nastave da vole i smatraju je najboljom. Samo eto, to nije dovoljan povod za biti karakter. To je priča koja se servira ovih dana u muško-ženskim razgovorima. I vođene time, mnoge žene teže tome da budu poput njih, verujući da je tako lepše i lakše, a mnogima čak i upeva. Ne kažem, nemoguće je generalizovati i isto osuđivati ili pravdati  pojavu poput ove, jer nismo ni u čijim cipelama, da ne kažem pantalonama. Možda i ne želimo da prihvatimo, borimo se i čuvamo svoje stavove i verovanja. Ali, ako zavirimo unutra i budemo iskreni, shvatamo da smo makar mrvicu spremni, i unapred pomireni sa tim. Međutim kako napraviti razliku? Slati partnera na detektor laži? Varaš pantalonama – oprošteno, varaš srcem – pucaj?! Verujem da svako zna, i ako ne zna može lako da ispita, koliki mu je prag tolerancije, koliko i šta može ili ne može. I to je jedino čime se treba voditi. Vrhovne vrednosti svakog pojedinca su samo njegove, i koliko god se možda ne uklapaju u sliku okoline, i trpe pritisak, stavljaju se na probu, one su jedini glas koji treba slediti.

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ