LIFESTYLE     18.07.2016.

Da li prava prijateljstva zaista postoje?

Kada bi vas neko pitao koliko imate prijatelja, sigurno bi nabrojali nekoliko osoba, ali, kada bi malo razmislili, koliko je među njima pravih, da li bi imali koga da izdvojite?

Današnja prijateljstva, ljubavni odnosi, kao i celokupan sistem vrednosti su izgubili svoju pravu svrhu plivajući u šablonima i sklonostima koje nameće negativna strana urbanog društva. Slušajući svoje starije ukućane, svi smo mogli da shvatimo koliko su prijateljstva nekada bila jača i apsolutna, dok se danas sve svodi na puko “dok imam korist od tebe dobar si mi, kad mi više ne trebaš-doviđenja i prijatno“

Kada se osvrnemo na godine iza nas, koliko je ljudi bilo spremno-doslovno-da stavi ruku u vatru za nas? Koliko je njih dotrčalo posle našeg uplakanog telefonskog poziva? Koliko njih je reklo: “Vodim te negde gde nećeš misliti na loše…Tu sam za šta god ti treba…Moja vrata su za tebe uvek otvorena…“? Koliko njih je ćutalo sa nama, plakalo i disalo? Koliko njih može da kaže da nas zna u dušu?

Ili bolje pitanje: Koliko njih idalje takvih postoje?

Malo. Imala sam turbuletna iskustva sa prijateljstvima. Previše izdaja, razočaranja i krahova. Ali nikada nisam dizala ruke i mislila da ne postoji baš niko ko bi mogao da se uklopi u moja ludila. Uvek sam mislila da sam se previše davala, a zauzvrat malo dobijala.

Postojala je jedna osoba koja je od početka našeg zajedničkog srednjoškolskog perioda ustvari bila moja mala senka. Ali ne u lošem smislu, nego baš u najboljem. Nikada se nije nametala, iako smo sedele zajedno u klupi, prilazile smo jedna drugoj polako i plašljivo. Verovatno zbog ranijih dečijih prijateljstava koja nisu imala slavan završetak, nismo previše bile sigurne da li smo spremne da pružimo jedna drugoj ruku i postanemo previše bliske. Spontano smo počele zajedno da idemo u školu i vraćamo se, i malo, po malo skretale sa tema vezanih za školu. Dok nismo postale vrlo privržene jedna drugoj. Zajedno smo učile, prolazile teške periode, jurile momke, plakale, smejale se i sve u krug. Onda, sticajem okolnosti, buntovnički duh koji je duboko čučao u meni je pri kraju školovanja proradio i ja sam nju gurnula. Odjednom sam je samo sklonila, oterala i izbacila iz svog života. Gledala sam kroz nju, nisam je slušala i marila za nju. Smetala mi je, nervirala me je i što je najgore-verovala u loše priče o njoj. Bilo mi je bitno samo ono što sam smatrala da je važno meni lično u tom trenutku. Bahatim i bezobraznim ponašanjem sam je sve više odbijala od sebe, iako zapravo, sve što je htela da uradi u tom trenutku bilo da mi pomogne.

Nedugo posle toga, doživela sam iznenadno prostetljenje. Shvatila sam da ljudi kojima sam tada verovala nisu onakvi kakvim sam ih smatrala i ponovo bila slomljena jer sam po milioniti put izigrana. Tih dana, ona je ponovo bila tu. Nesebično pružila ruku i rekla da zaboravimo sve i počnemo iz početka. Naravno, žena je uvek žena, pa tako nismo mogle da prećutimo jedna drugoj sve što se desilo, izbacile smo sve otrove iz sebe i zaista krenule od nule. Od tada, do dana današnjeg, mnogo toga se promenilo u njenom i mom životu. Zajedno na rolerima i bicikli prelazile smo krivine i prepreke koje život znače i uvek stizale tamo gde smo htele. Slomljene i umorne, ali smo stizale.

Često se nameće pitanje : “Kako ti možeš da se družiš sa njom?“ ili “Zašto se ti družiš sa njom kad je ona ovakva, ili onakva?“ , i poenta cele priče je sledeća.

Prava prijateljstva postoje. Retka su, ali postoje. A posle širokog opusa loših iskustava, shvatila sam.

Čovek može biti i najgori serijski ubica, kradljivac ili šta god prema drugima, ali, onog momenta kada shvatite da je prema vama oduvek korektan, pravedan i ono što je najvažije-uz vas uvek, trebalo bi da shvatite da ništa drugo nije važno. Postoje ljudi koji će trpeti sve vaše gluposti, ispade, mane, greške, pa čak i uvrede, ali dok to nije obostrano, nikad neće ni biti prijateljestvo. Pravo prijateljstvo. Kada počnete da cenite ono što neko radi za vas, ceniće i taj neko ono što vi radite za njega. Slično je kao i u vezama. Tolerancija i puno razumevanja i neizmerna podrška. Ponekad se treba ugristi za jezik, ćutati i zažmureti. Ne treba praviti od komarca magarca i igrati na prvu loptu. Kad date od sebe maksimum, koliko puta do sada ste zauzvrat dobili veliko ništa, verujte, uvek postoji neko, koga nikad niste smatrali prijateljem, koji je uvek išao korak iza vas i bodrio vas. Nekad i stranac ume da bude najbolji prijatelj. Nekada to može biti i kasirka u Maksiju, šalteruša u pošti(dobro to malo teže), prodavačica u butiku, ili baš neko kome nikad ranije niste poklonili ni mrvu pažnje. Okrenite se oko sebe, ne gledajte samo one pred nosom, jer dobri ljudi nisu tu. Duboko su ispod površine. Moja mama je uvek govorila: odvojiti žito od kukolja je golem posao, ali kad to uspeš, ti si pola posla za života obavila.

Ja imam nju. Moju pravu prijateljicu. Jednu jedinu. I hvala joj što je svaki moj pogrešan korak uspela da, pre nego što bude kasno, okrene u pravi smer.  A drage moje žene, svima vam želim jednu ovakvu u životu, jer su prave retkost, ugrožena vrsta, ali, ipak-postoje!

Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ