LIFESTYLE     28.09.2016.

Setićeš se

Setićeš se. Setićeš se, jednog hladnog januarskog dana, kada na radiju budeš čuo reči one pesme koju si mi toliko puta otpevao pijan. Možda ćeš se setiti kada, jedne aprilske večeri, na putu do posla, budeš prolazio pored  parkića u kome smo, na klupici, delili kutiju kineske hrane i osmehivali se prolaznicima koji su nas začuđeno gledali. Pogledaćeš niz ulicu i zaustaviti pogled na ulaznim vratima zgrade sa brojem 13. Poželećeš da ispred otvorenih vrata ugledaš mene. I proći ćeš, onako kako se prolazi pored najveće tajne, sa knedlom u grlu.

Setićeš se, kada u kafiću budeš naručio šejk od maline, da sam ja uvek glasala za onaj od plazme. I zafaliće ti malo mog prisustva. Poneka poruka. Jedno “Silazim. Kupi mi žvake. Jede mi se nešto slatko. Nedostaješ mi.“  Negde na putu između laži i istine, setićeš se da si sa mnom uvek mogao da budeš ono što jesi. Gospodin, prosjak, kockar, prijatelj, ljubavnik, izdajnik.  Jak na rečima, moj na delima.

U jednoj od mnogih besanih noći, dok ona bude mirno spavala pored tebe, setićeš se da sam najviše volela da zaspim na tvom levom ramenu. I srce će ti preskočiti otkucaj. Ili dva.  Setićeš se da su naše noći mirisale na belo vino u dve čaše i jednu posebnu melodiju odsviranu na klaviru.

Potrudićeš se da se setiš našeg najsrećnijeg trenutka  i poželećeš da taj trenutak pretvoriš u večnost. Možda ćeš se i naljutiti na sebe jer nisi imao hrabrosti da se boriš za ono do čega ti je najviše stalo. Nemoj. Ja nisam.

Setićeš se da je jednog junskog dana padala jaka kiša i da smo se posvađali onako kako se inače nikada nismo svađali. Da sam te večeri ostala kod tebe. Kao da me je bilo teško nagovoriti. Pokušavao si da me naučiš da igram tvoju omiljenu igricu. Voleo si moju smotanost. Setićeš se trenutka kada sam konačno uspela i osmeha koji si razvukao preko lica i poljubio me. Setićeš se da sam ti rekla da si kreten, đubre, majmun. Da me nerviraš. I da si mi rekao… ono što sam sve vreme znala. Ono što sam toliko dugo želela da čujem. Dve reči. Jednu istinu. I priznaćeš sebi da te ta istina sada boli. Sam si izabrao.

Setićeš se da nikada nisam umela da te slažem pogledom. Da sam umela pred svima da se pretvaram da mi nije ništa, da sakrijem svaku borbu koja se u meni vodi i svako podrhtavanje glasa kada sam bila na ivici suza. Da budem najsrećnija u trenucima kada mi se svet rušio. Da zaplačem onda kada više nisam mogla da podnesem laži, nepravdu i loše ljude. I zapitaćeš se ko me sada  po pogledu prepoznaje.

Setićeš se da si mi rekao da nikada ne prestanem da pišem i želećeš da znaš da li još uvek pišem o tebi. O čoveku koga sam jednom poznavala. O onome koji je umeo da bude tu, da me sluša, upoznaje, trpi. Voli. O čoveku zbog koga sam se smejala, letela, živela i bila ona prava ja. O onome koji je svakom mom pogledu dao ime. O čoveku kome je laž potrebna kao i meni šolja kafe svakog jutra. Onome koji me je povredio onako kako niko drugi nije. Nikada nećeš saznati.

Kada shvatiš da se više ne sećaš boje mog glasa, nemoj da nazoveš taj broj koji si odavno izbrisao iz imenika. Umesto toga, sipaj sebi čašu viskija i, iako to nikada ne radiš, dodaj dve kockice leda da ublaže gorak ukus poraza. Jer, seti se… izgubio si me.

 

Izvor fotografije: Tumblr
Ukoliko ne želiš da propustiš novosti, prijavi se na naš newsletter!
PROČITAJ JOŠ